Bojana i Ivan Ristić , okušali su  sreću u prestonici Srbije, ali i Australije. Život koji su pružali veliki gradovi nije im doneo zadovoljstvo tako da su doneli važnu odluku da se presele u Konarevo, nadomak Kraljeva, i krenu da se bave pčelarstvom.

Bojana je nastavnica srpskog tradicionalnog pevanja rođena u Kraljevu, on arhitekta rođen u Beogradu. Svoj zajednički život su započeli u Beogradu, a zatim u dalekoj Australiji. Nije trebalo puno vremena da shvate da im svetla velegrada, i obećanog kontinenta ne odgovaraju. Tako su se obreli u Konarevu, nadomak Kraljeva.

,,Prosto, mi smo želeli od Beograda nešto više pa nas je put odveo do Australije u Sidnej. Želeli smo da se oprobamo u svojim delatnostima, da vidimo da li bi tamo uspeli, ali smo na kraju shvatili da to nije za nas i vratili ponovo u Beograd. Beograd nam takođe nije doneo željena očekivanja pa smo ubrzo poželeli i odlazak iz Beograda. Sticajem okolnosti ja sam iz Kraljeva, tako da smo rešili da dođemo ovde da se oprobamo u poslu, da se naviknemo na novi život, i da krenemo da stvaramo porodicu, dom.

„I tako je i bilo, evo već pet godina smo tu i zadovoljni smo. Mislim da smo tada bili mladi tražeći nešto novo, ali kada stalno imate neka nedorečena rešenja vremenom se umorite. Kako da vam kažem ovde nam je jednostavno,  sve leglo, što se kaže, počinje svoju priču Bojana koja redi u trsteničkoj muzičkoj školi, dakle opet kilometraža do posla u struci.

Odluke se uvek donose kažu čiste duše, a njihova je nekako bila uvek blizu prirode i sela. Očigledno da je to presudilo. Nisu se odrekli svojih zanimanja, ali su uz ovaj krajolik koji odmara oči na zakupljenoj parceli postavili svoj pčelinjak.

,, To je počelo sve kao hobi pored posla, ja to zovem antistres, jer mi posle svog arhitektonskog posla dođe kao mala terapija. Nismo imali problem privikavanja, pošto smatram da smo prirodnjaci u duši, budući da dok smo živeli i u Beogradu često smo boravili u prirodi kroz planinarenja. Privuklo me spontano. Upoznao sam neke ljude pčelare, to me zaineresovavo  i počeo sam sa manjim brojem košnica. Vrlo brzo sam pčelarstvo zavoleo i to je nešto što me pored naše male porodice dodatno ispunjava i to je nešto čemu smo se posvetili, mada i dalje gledam na to kao hobi“ pojašnjava Ivan.

Trenutno imaju oko sedamdeset košnica na dve lokacije. Da bi iz hobija stigli do solidne zarade treba vremena, iskustva i rada. Prema njegovim rečima, ovaj broj društava zahteva ozbiljan rad ali i zadovoljstvo i izvesnu vrstu pozitivne zaraze.

,,Definitivno je pčelarstvo za mene zaraza jer iskusni pčelari kažu da je za lagodan živoz u pčelarstvu neophodno oko 200 košnica. Prošla godina je bila solidna što se tiče bagremove paše, ali što se tiče ostatka sezona bila je slabija zbog suše. U principu mi smo ipak zadovoljni, spremamo se za novu sezonu. Vidite da su društva zdrava, jaka i što je bilo do nas mi smo uložili. Što je do nas urađeno je sve, ali videćemo kako će nas vreme poslužiti“.

Prošla godina kažu, bila je solidna, ali je prodaja slaba. Ivan naglašava da med, pravi domaći, prirodni med nije kvarljiva roba, a oni imaju strpljenja i vremena da sačekaju bolja vremena i bolju cenu.

,, Da li zbog globalne krize ili nečeg drugog otkupa na veliko i nije bilo. Ponuđena cena koja se pojavila u jednom trenutku bila je niska, malo jače od četiri evra za bagremov med, i smatrali smo da ga ne treba prodavati. Tako da čuvamo med za neka bolja vremena jer med nije kvarljiva roba“, ističe Bojan.

Da li će ovo biti njihov ozbiljan posao vreme će doneti, ali polako uključuju i svog dvogodišnjeg sinčića.

,, Još je mali da bi ga približili košnicama, ali sa pristojne razdaljine bodri tatu u pčelinjaku. Voli prirodu, jako je radoznao uđemo u voćnjak iznad. Pravi mali istraživač jer mu je sve novo i zanimljivo“ dodaje Bojana.

Njihova poruka je ohrabrujuća. Naročito za one koji imaju neko parče zemlje i još uvek nisu pronašli sebe u okruženju u kome žive i rade.

,, Prosto ako je u njima to nešto što ih motiviše, svaka odluka i izbor dođu na svoje mesto. Nama je priroda i ljubav prema ovakvom načinu života nametnula naš izbor i izbor da krenemo u dodatni posoa sa pčelama“,  pojašnjava Bojana, na šta se Ivan nadovezuje dodatnom životnom filozofijom.

,, Sve zavisi i kave su čije ambicije, da li će da ganja karijeru ili ne, na osnovu toga negde i biramo životne puteve ipravimo odabire nekada prave nekada pogrešne. Nama je pređačnji život bio jako stresan i ovde smo pronašli svoj mir i harmoniju. Nastavljamo tim putem i verovatno ćemo širiti posao, ali polako bez tenzija. Ukoliko imaju svoju zemlju, parče dedovine svakako treba čuvati jer nikad se ne zna kakve će životne odluke morati da donesu. Dobro je ako imate gde da se vratite“ zaključuje Ivan.

Ovih dana se spremaju i da zasade svoju mikro baštu, sve neprskano, prirodno, zdravo. Mali Andrej koji je bio tokom posete u vrtiću zasigurno je srećan u ovom malom porodičnom raju što otkrivaju i njihove fotografije. Želimo im još puno srećnih momenata i novih članova porodice.

Pčelarstvo je specifična grana poljoprivrede te su interes i ljubav prema pčelama rašireni u svim slojevima društva, ali čini se, više kod onih koji znaju šta su blagodeti prirode. Veliki prirodni predeli, prvenstveno šume, oranice, voćnjaci, livade su život i prirodno bogatstvo. Ipak ta i takva  flora, zavise od insekata, posebno od pčela. Korist koju imamo od pčela zbog oprašivanja bilja mnogo je veća od one neposredne, proizvodnje meda i drugih pčelinjih proizvoda. To je nekako krajnji proizvod ovih korisnih životinja, ali je prava vrednost opstanak biljaka koje ove leteće životinjice opraše. Bez njihovog oprašivanja i plodonošnje nema opstnaka biljnog sveta ali indirektno ni životinjskog.

Zato uz ovu priču mladih Ristića, još jednom da ,,UMOLIMO“ sve one koji ovih dana kreću u svoj ratarski i voćarski posao, oprezno pri rukovanju hemijskim sredstvima. Ako pčele otrujete, ko će vam oprašiti vaše njive i plantaže? Na gubitku ćete biti i vi baš kao i pčelari.