Hajdučko veče je turističko-kulturna manifestacija, inspirisana motivima iz romana „Hajduk Stanko” Janka Veselinovića, koja se od 1966. godine održava u Crnoj Bari, na teritoriji opštine Bogatić.

Manifestacija se organizuje svake godine prvog vikenda u avgustu, sa osnovnom idejom da se dočara život predaka, lepota nekadašnjeg života i starih običaja. Program manifestacije sadrži: takmičenje za izbor harambaše, Mačvansku svadbu, Hajdučku regatu, takmičenje lovaca i ribolovaca, izložbu radova sa Likovne kolonije u Sovljaku, izbor najlepšeg fijakera, izložbe domaće radinosti, bogat kulturno-umetnički i zabavni program.

U lepoti svadbenih običaja stare Mačve s kraja 19. veka, upravo kako ih je opisao Janko Veselinović u svojim romanima i pripovetkama, uživali su proteklog vikenda posetioci kulturno-turističke manifestacije „Hajdučko veče“.

Veseli svatovi u narodnim nošnjama, opancima i šajkačama u dvanaest fijakera okićenih ćilimima i vezenim peškirima su krenuli da prose nevestu. Topot konjskih kopita, škripa točkova, zvuci harmonike i violine i pesma odjekivali su putem od Bogatića do Drine. Ko bi drugi mogao pokvariti dobro raspoloženje osim „hajduka“ koji su svadbenu povorku sačekali u busiji malo ispred nevestine kuće. „Naoružana“ vilama, motkama, sekirom i jednim karabinom hajdučka družina je u Sovljaku iskočila pred svatove.

– Mi ćemo da ih zaustavimo i počastimo šljivovicom, pogačom i medom, ali će domaćin morati da plati prolazak pošto žure po mladu – priča vođa „hajduka“.

„Hajduci“ su bili mekog srca, a mladoženjin otac nije žalio para. Pao je dogovor, pa su se počastili, zaigrali kolo i zapevali, a potom nastavili do nevestine kuće.

Na kapiji su prosci su ponovo zaustavljeni. Na korak do nevestingo srca mladoženju Mihajla Ljubinkovića čekao je poslednji izazov.

– Ne možete u avliju dok mladoženja ne skine jabuku s drveta. Takav je običaj – poručio je preko kapije nevestin otac.

Iako uzbuđen zbog skorog viđenja sa svojom dragom, mladoženja je na opšte oduševljenje iz prve skinuo jabuku sa jarbola visoko uzdignutog u krošnji stoletne lipe.

– Uzbuđen sam, jedva čekam da izvedu mladu – kaže mladoženja.

Na vratima kuće mladu čuvaju njena braća i ne puštaju je dok dever ne plati. Cenjkali su se izvesno vreme, nestrpljenje je raslo, a kada je dogovor postignut braća su izvela sestru. Prelepa nevesta Nađa Vasić je sišla među svatove, umila se crvenim vinom i lomila pogaču,  a roditelji su je darivali dukatima i poželeli bogatstvo i napredak u novom domu.

– Ovakva svadba je naša tradicija i negujemo je da se ne zaboravi i pokažemo mladima – priča nevesta.

Uz stare pesme u izvođenju „Dubljanskih lola“ i raspoložene svirače svatovi su se veselili, a zaljubljeni mladenci nisu skidali poglede jedno sa drugoga.

Kod mladoženjine kuće nevestu su poslužili svekar i svekrva, a nakon što je prebacila jabuku i sito preko krova kršni mladoženja ju je zgrabio u naručje i sa osmehom uneo u  kuću.

Stara Mačva i svadbeni običaji ostaju sačuvani između korica romana i pripovedaka Janka Veselinovića, a igrači folklornog ansambla „Đido“, fijakeristi, svirači i pevači ih jednom godišnje ožive na manifestacija „Hajdučko veče“ koju organizuje Turistička organizacija Bogatića.

Sve češće mladi parovi u Mačvi svoje svadbeno veselje organizuju kao što su nekada njihovi daleki preci, u svečanoj narodnoj nošnji, a umesto u besnim automobilima do sveštenika i matičara ih voze fijakeri.