Selo Stojnik kod Aranđelovca, jedno od najravnijih sela Šumadije sa pitomim pašnjacima, svakog proleća oživi u posebnom ritmu – zujanje mašina za šišanje, blejanje ovaca i užurbani koraci iskusnih šišača pretvaraju mirno seosko imanje u užarenu radionicu. U središtu te scene stoji dvadesetpetogodišnji Đorđe Todorović iz Velike Plane, čovek čije su ruke već deceniju u službi jednog od najstarijih stočarskih poslova – šišanja ovaca. On je došao kod mladog domaćina Nemanje Popovića da sa svojim kolegama ošiša stado od četrdesetak ovaca, Tu su i jaganjci ali će oni biti ošišani naredne sezone jer im sada runo nije veliko.
„Počeo sam kad sam imao petnaest godina“, kaže Đorđe, dok sigurno drži ovcu i pokretom koji deluje kao rutina, ali zahteva veliko umeće, skida debelo zimsko runo. „Nisam imao od koga da učim. Sam sam gledao, probao i vremenom uvežbao. Sad mi je to već deseta sezona.“
On ne radi sam – ima ekipu od četiri čoveka sa kojima obilazi gazdinstva širom Srbije. U sezoni, koja počinje početkom marta i traje sve do kraja juna, ošišaju i do deset hiljada ovaca. „Svakog dana smo na terenu. U proseku, ošišamo od 80 do 120 ovaca dnevno, ali zna da bude i do 190 ako su uslovi dobri i ovce mirne.“
Imaju razvijenu tehniku rada – sve počinje sa prednje strane ovce. „Prvo napred, pa onda nazad. Tako smo se navikli i tako nam ide najbrže“, objašnjava Đorđe. Za svaku ovcu treba mu dva do tri minuta, u zavisnosti od njenog ponašanja. „Sve radimo – i šišanje i papke. Ako se radi i pedikiranje, onda je cena 500 dinara. Inače, samo šišanje košta 400.“
Šišanje se danas obavlja savremenim električnim mašinama, koje su znatno efikasnije i bezbednije od nekadašnjih ručnih makaza. Te mašine imaju oštrice koje moraju da se često oštre. „Sa jednim oštrenjem možemo da ošišamo do 30 ovaca. Posle toga mora da se menja ili oštri. Ako nije oštro, može da se napravi više štete nego koristi.“
Iako većina domaćina traži klasično šišanje, bilo je i specijalnih zahteva. „Imali smo punđe, šaranje kao zebra, sve i svašta“, smeje se Đorđe. „Radimo šta ljudi traže, ali uglavnom se držimo standardne frizure.“
Ponašanje ovaca varira od rase do rase, ali i od toga koliko su naviknute na ljude. „Neki su kao mačke – ne mrdaju. Druge se otimaju i skaču kao da znaju šta ih čeka. Zavisi i od terena, i od toga koliko gazda drži do njih.“
Jedan od najvećih paradoksa u celom poslu je što vuna više nema nikakvu vrednost. „Samo se skida i baca. Niko neće da je kupi. Pre je nešto vredela, sada – ništa. Propada sve. Ljudi samo hoće da se ovce oslobode vune i gotovo.“
Đorđe nije čovek koji sedi. Kada se završi sezona šišanja, odmah kreće na nove poslove. „Posle ovoga idem u višnje. Radim šta god treba – sve što je u sezoni. Imam i svoje malo gazdinstvo, imam dve ovce – više za dušu nego za profit.“
Kaže da je iz kraja, da sve radi s ljudima koje zna i koji ga poznaju. Njegov posao nije samo veština, već i odgovornost. „Ovca je živo biće. Moraš da budeš nežan, ali siguran. Ne sme da se seče, ne sme da se muči. Radimo brzo, ali gledamo da sve bude kako treba.“
Šišanje ovaca nije samo tradicija, već i neophodnost. Ako se vuna ne ukloni na vreme, ovce pate – tokom letnjih vrućina mogu dobiti kožne bolesti, teško se kreću, osećaju nelagodu. Zato ovaj posao nije samo zanat već i briga o dobrobiti životinja.
Od drevnih pastira do savremenih šišača sa električnim mašinama – ovaj posao je preživeo vekove. Đorđe Todorović je jedan od onih koji ga održavaju u životu. Njegova energija, upornost i veština pokazuju da čak i u vremenu kad mnogi beže od težine fizičkog rada, ima mladih koji ostaju, rade i grade budućnost na čvrstim, tradicionalnim temeljima.
