Posle aprila, jul je najosetljiviji mesec u godini, zajedno sa avgustom. Period u kome se moramo uspešno izboriti sa varoom i pomoći pčelama da odgaje kvalitetne zimske pčele. A to nije nimalo lako. Nema univerzalnog recepta, kao ni za bilo šta drugo u pčelarstvu. Ali, ima racionalnih smernica. Pokušaću da ih predstavim na jasan način.

U julu pčelarski nomadi koriste poslednje pčelinje paše. Svaka od njih je veoma važna, jer predstavlja izvor dragocene kvalitetne hrane, tako neophodne u tom trenutku. Jer, jul je veoma topao i sušan mesec. Zajednice koje nemaju solidnu pašu ne mogu odgajiti dovoljno kvalitetne zimske pčele, koje će sa radošću, elanom i zdravljem dočekati prve cvetove xanarike. Ako u julu pčelama ponudimo oskudnu pašu, stvara se generacija fiziološki nekvalitetnih letnjih pčela koje će u avgustu morati da odgaje zimsku populaciju. A poznato je da to neće biti dobar posao, jer se fiziološki deficit neminovno odražava i na potonje generacije.

Ako pčelar nije u mogućnosti da pčele odseli na neku značajniju pašu, dužan je da im pomogne ako lokalna paša totalno podbaci. Nužnim zlom zvanim šećer. Ali ne samo njim. Jer sam šećer ne čini dobro pčelama. On je energetska hrana i ništa više od toga. Ni med, laički gledano, nije mnogo bolji. Jer, sadržaj vitamina, minerala i drugih vanenergetskih materija je realno smešno nizak. NJegova prava vrednost zapravo leži u sastojcima koji se često ne mogu ni izmeriti, a imaju presudan uticaj na život pčela. To su razni biljni hormoni, enzimi… Oni ispoljavaju neverovatan bioefekat tako što ubrzavaju razvoj društava (u odnosu na šećer), podižu fiziološki kvalitet pčela i slično.

Znači, kada već dajemo šećer, moramo ga mešati sa medom ako želimo prave rezultate. Postoji nedoumica koja vlada oko prihranjivanja medom. Primedba zaista stoji: medom se mogu preneti mnoge bolesti pčela. Ali… U praksi se to retko dešava. Kao prvo, pčelar koristi med iz svojih košnica. Tačno je da to nije neka posebna garancija, ali i nije da nije. Kao drugo, koristi se med stariji od godinu dana, još bolje dve (zbog nozemoze). Lično sam dugi niz godina bio protivnik prihrane medom. A onda je praksa prevazišla literaturu, i prelomio sam. To preporučujem i vama. Najbolje je koristiti lipov, suncokretov ili bagremov med (i to ovim redom). U julu bagremov med mora da bude zastupljen sa bar 50% od ukupne količine meda. O zastupljenosti meda u rastvoru sa šećerom ne želim da govorim, jer to više zavisi od vaših mogućnosti nego od istine. A istina je: što više, to bolje. Preporuka stručnjaka iz Slovenije (dr Jože Šnajder, 2004) je da pre prihranjivanja medom, med damo na analizu i utvrdimo da li u njemu ima spora američke truleži. Koliko znam, takve analize se kod nas još uvek ne rade rutinski. Dobro je, ako nema polenonosne paše, dodati i polen koji je sakupljan isključivo na gornjim letima.

Ako ste srećnik i znalac, pa ste pronašli pašu koja je napunila kante, na najbolji način ste pripremili zajednice za avgust i odgajanje zimskih pčela. Pravi pčelari to jednostavno moraju da urade, čime izbegavaju i pomisao na nesrećnu prihranu šećerom. Ostao je samo jedan problem, varoa. Ako je u ovom periodu ima mnogo, možemo biti sigurni da će uzimljena društva biti ili slaba ili sa pčelama koje u najvećem broju neće dočekati proleće, jer im je varoa parazitiranjem još u leglu oslabila fiziološku konstituciju. To je glavni razlog iščezavanja pčela sredinom zime u košnicama gde je u julu i avgustu carovala varoa.

Jula u košnicama dolazi do početka ekspanzije štete od varoe, iz više razloga. Leglo se smanjuje po obimu, pa je i uz isti broj varoa, jedna larva prosečno gledano više zaražena, samim tim i više oštećena. Larve se sve bolje hrane, pa je u leglu obilje hrane za varoe, što dovodi do većeg broja plodno sposobnih potomaka varoa. Pčelari koji imaju starije saće u plodištu mogu se nadati većem napadu varoe, jer je dokazano da su ćelije legla u starom saću više od četiri puta češće napadnute varoom nego u svetlom (Giancarlo A. Piccirilloa, David De Jong, 2004).

Iako se špekuliše sa teorijom da u užim ćelijama ima manje varoe, ovde se pokazalo da nije tako, jer je prečnik ćelija starog saća iznosio 4,58 mm, a mladog 4,85 mm, pa je ipak leglo u starom saću bilo više zaraženo.

Teško je u ovom periodu godine odabrati pravi preparat i vreme tretiranja (krajem jula, početkom avgusta). Savest mi ne dozvoljava da vam preporučim dimljenje amitrazom svaki četvrti dan u najmanje četiri navrata, jer tako zagađujete sve pčelinje proizvode. Ako ga je Evropa izbacila iz upotrebe, to nešto sigurno znači. Ali, ako ga već primenjujete, radite to kako treba, bar dok imate dozvolu države da nabavite ovaj preparat. Koristite parni top, ili bar dimilicu na baterije, jer je tako efekat mnogo veći nego kod običnog paljenja papirića na letu.

I obavezno upotrebljavajte mrežastu podnjaču, sakupljajući opale varoe. Jer, nauka kaže, a praksa potvrđuje, i do 60% živih opalih varoa od amitraza može da se vrati na pčele. To što ja jedva čekam da ovaj lek zabrane i u Srbiji je moj problem, a zagađenje pčelinjih proizvoda je problem svakog pčelara i njegovog znanja i savesti. Da ne govorimo o tome da su neki pčelari (doduše mali broj) koji koriste samo amitraz tokom poslednjih godina ipak imali gubitke od varoe. Pojava otpornosti? Moguće. Videćemo. Ali svakako još jedan dokaz da se ne smemo pouzdati u samo jedan lek.

Činjenica je da je prošle sezone amitraz spasio mnoge pčelinjake. Međutim, to ne znači da je samo on efikasan lek protiv varoe, već znači da pčelari još uvek nisu ovladali upotrebom manje otrovnih preparata.

Upotreba fluvalinata je druga alternativa. Iako je dobar broj onih koji su se oslanjali isključivo na fluvalinat krajem prošlog leta, imao zimske gubitke od varoe (zbog rezistencije parazita), ovaj preparat ne moramo tek tako odbaciti. Korektno napravljene letvice mogu da obore najviše 70% varoa, što je nedovoljno, ali i dalje značajno. Jer, ako krajem jula i početkom avgusta (kaže nauka) ne oborite bar 90% varoe, već za mesec dana biće ih isto toliko koliko ih je i bilo pre tretmana. Znači, fluvalinat može, ali nikako ne sam.
Zbog propisa koji će za najviše par godina verovatno važiti i kod nas, kao i zbog zdravlja potrošača i pčelara (koji su realno mnogo više ugroženi), upotrebu amitraza i fluvalinata treba polako napuštati, i obučavati se za upotrebu u EU dozvoljenih lekova.

Varoa je sada uglavnom u leglu (80–85%), pa se teže suzbija, jer nije izložena preparatima. Jedini lek koji može da dopre i u leglo (mravlja kiselina) često ne može da se primeni u julu zbog visokih temperatura (ne sme da pređe 25 °C). Dejstvo na varou u leglu dokazano je u Institutu za pčelarstvo u Švajcarskoj (Liebefeld) još 1989. godine. Nedavno smo saznali (dr Stefan Berg, 2002, Institut za pčelarstvo Kirchhain, Nemačka) da je tačno da mravlja kiselina deluje i na varou u leglu, ali da je procenat efikasnosti dosta nizak, do oko 30%. Jedan tretman ne znači mnogo, pa ga je nužno ponoviti više puta.

A i kada može da se primeni, nema prave garancije efikasnosti, jer ona zavisi od niza faktora (kvalitet mravlje kiseline, vremenske prilike, način upotrebe, kvalitet i tip košnica, snaga društva, provetrenost pčelinjaka, broj i položaj otvora na košnici, količina legla…).

Ako koristite truleks krpu ili karton kao nosač mravlje kiseline, znajte da je to kratkotrajan tretman. Kiselina ispari za 1–3 dana, zavisno od toga jeste li nosač ubacili u najlon kesu ili ne. Ako koristite kesu, otvor za isparavanje prosecajte sa gornje strane (bar 8×8 cm), jer će tako kiselina da isparava nešto duže i laganije. Koristite 60%-nu mravlju kiselinu. Upotreba kiseline jače koncentracije daje veću efikasnost, ali su mogući neželjeni efekti u sklopu niza nepovoljnih okolnosti (gubitak matice, izlaženje društva iz košnice, oštećenje legla i pčela…). Ako se krpa stavlja na satonoše, koristite 25 ml kiseline po zajednici pčela, a ako je stavljate ispod mrežaste podnjače, onda 40 ml. Kiselinu pre upotrebe ohladite u zamrzivaču (–18 °C). Tako izbegavate stres pčela naglim isparavanjem kiseline, jer se tada koncentracija njenih para u vazduhu košnice lagano povećava. Tretman treba ponoviti na svaka 2–3 dana nekoliko puta (bar 5 do 6). Tretira se uveče. U novije vreme sve su češće preporuke da se to radi ujutru, dok još nije svanulo. Tada je temperatura vazduha najniža. Pošto gro kiseline ispari već u prvih nekoliko sati, kada sunce dobro ogreje količina kiseline u krpi biće mnogo niža i neće izazvati neželjena dejstva.

Drugi način je upotreba isparivača mravlje kiseline. Isparivač se fiksira za donju letvicu praznog rama i stavlja u nastavak iznad plodišnog. Koristi se 60%-na mravlja kiselina. Za jaču koncentraciju važi isto što i za truleks krpu. Kod ovog tretmana tolerišu se spoljne temperature vazduha i do 30 °C. Kiselina treba da isparava u kontinuitetu bar 10–12 dana.

Bez obzira na metod primene mravlje kiseline, treba očekivati određeni gubitak pčela, legla, ali i matica. Ne treba očekivati spektakularnu efikasnost. Ona je umerena, uz pažljivu i mudru primenu čak i zadovoljavajuća (80–95%). Najbolje rezultate pokazuje kod snažnih društava, koja dobro posedaju prostor košnice. Imajte u vidu da se može dogoditi i totalni podbačaj u efikasnosti, kao i odličan rezultat. Iskustvo će vam tu najviše pomoći. Zato vam preporučujem da ako do sada niste koristili mravlju kiselinu, to uradite kod nekoliko društava, a tek posle pozitivnog iskustva i kod ostalih. Negativna iskustva su moguća, čak česta, ali vas ne smeju obeshrabriti. Svaki početak je težak. Poželjno je da tokom primene postoji tiha paša, a ako je nema, dobro je lagano prihranjivati, kako bi na kiselinu ipak osetljiv hitinski omotač pčela bio optimalno ishranjen.