Srbija svoje prirodne lepote, raznovrsnost koja se proteže od juga do severa još ne koristi na pravi način. Letovanje u prirodi, spavanje pod plaštom zvezda, za koje su stranci spremni „debelo“ da plate, mi ne umemo da ponudimo –  čast izuzecima. Istraživali smo za vas zašto u Srbiji nije razvijen sve popularniji seoski turizam, kako da se to promeni, i gde možete da provedete odmor ako niste morski tip, ili pak vaš džep ne može da priušti letovanje.

Seoski turizam godinama unazad se kotira veoma visoko u razvijenim evropskim zemljama i jedna je od omiljenih rekreacija kako porodica, tako i pojedinaca. Svež vazduh, beg od gradske vreve, uživanje u prirodnim lepotama prednosti su ove vrste odmora kojoj retko ko može da odoli. Pristupačnije cene u odnosu na letovališta takođe su bonus zbog kog se naše zapadne komšije sve češće odlučuju za ovaj vid rekreacije.

U zemljama u razvoju, poput Srbije, ova vrsta turizma može biti dodatni prihod stanovnicima ruralnih područja koji se ne bave poljoprivredom. Od razvoja seoskog turizma benefit osećaju ne samo pružaoci usluga već i lokalna ekonomija koja prilivom turista dobija preko potrebnu finansijsku injekciju. Takođe, seoski turizam može doprineti oživljavanju zaboravljene narodne umetnosti i zanata, čime Srbija i te kako može da se pohvali.

Međutim, i pored svih prednosti seoskog turizma, Srbija svoj potencijal minimalno koristi. Krivica je isključivo naša, jer potražnje za ovim vidom rekreacije i te kako ima. Stranci koje navede put u Srbiju vole da vide više od beogradskih splavova i festivala zbog kojih smo poznati širom sveta. Ipak, za seoski turizam, koji im je često veoma interesantan, saznaju tek kad stignu u Srbiju, i to ako nađu nekog ko će o tome da ih informiše.

„Većina uglavnom dođe u Beograd ili Novi Sad, gde ukupno borave do četiri dana, a oni koji su otkrili prirodne lepote naše zemlje ostaju i duže. Nažalost, seoski turizam se ne reklamira mnogo kao naš potencijal, već se više ide na srpsku gostoljubivost, za koju odgovorno tvrdim da je vidljivija na selu nego u gradovima. Uostalom, većina našeg stanovništva potiče sa sela i toga ne treba da se stidimo“, kaže za Original Nenad Blagojević, turistički vodič na francuskom jeziku i urednik sajta Priče sa dušom.

Da vrlo malo stranaca odlazi na selo da uživa u prirodnim lepotama Srbije potvrđuje i štura statistika. Kako iz Turističke organizacije Srbije kažu za Original, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2016. godini u Srbiji je registrovano 2,75 miliona turista koji su ostvarili 7,53 miliona noćenja. Od toga je 4,79 miliona domaćih i 2,73 stranih. Samo 4.094 domaća i 237 stranih turista provelo je vreme u 174 seoska turistička domaćinstva u 18 opština. Opština Gornji Milanovac ima najveći broj registrovanih seoskih turističkih domaćinstava, ukupno 47.

„Žao mi je što inostrani turisti mahom Srbiju vide kao zemlju provoda i festivala, pogotovo mislim na Beograd i Novi Sad. Guča, Exit, Beer fest. Sve to stoji i zabavno je, naš noćni život jeste poznat i prepoznati smo od stranih novinara kao Berlin sa Istoka, ali to ne treba da nam bude glavna stvar u ponudi“, kaže Blagojević.

„Sela, vodopadi, pećine, planine, jezera, reke, prelepi pogledi, arheološka nalazišta, gastronomija. To je ono na čemu treba da radimo i što treba da usavršavamo.“

Blagojević ulaže velike napore u to da Srbiju predstavi kao idealnu turističku destinaciju i za zaljubljenike u prirodu, međutim, prepreke na koje nailazi često su nepremostive.

„Pre nedelju dana imao sam sastanak sa predstavnicom velike francuske agencije koja isključivo organizuje pešačke ture u svetu i čije turiste, koji su mahom profesori, zanima samo priroda i ništa drugo. Dođe vam tako visokopozicionirana menadžerka u Srbiju i pita gde pešaci mogu da spavaju na planinama, da li postoje privremeni toaleti, da li biciklisti mogu negde da se istuširaju posle višečasovne vožnje, a da ne traže od lokalnih seljaka, da li su staze obeležene, gde mogu da kupe lekove, ima li lekara. Priznajem da nisam imao sve odgovore jer nam infrastruktura nije spremna. Ako nudimo takve naše prirodne potencijale, moramo i o ovim stvarima ozbiljno da razmišljamo. Ne vredi nam reklama ako na licu mesta nema onoga što najavljujemo. Naša zemlja je prelepa i to ne govorim samo ja kao vodič koji je promoviše, već su to reči mojih turista koji kažu da ono što su našli kod nas, taj iskonski balkanski duh, nisu osetili ni u Bugarskoj, ni u Rumuniji, niti u Albaniji, već samo u Srbiji i susednim republikama bivše Jugoslavije. Valjda smo uvek bili na raskrsnici Istoka i Zapada, pa se sve tako lepo složilo da je ovde, u centru zbivanja, uvek najlepše.“

A da bismo se prilagodili sve većoj potražnji za turizmom izvan velikih gradova, ne moramo da gledamo daleko. Jedan od najboljih primera imamo u komšiluku. Najzapadnija zemlja bivše Jugoslavije — Slovenija — iskoristila je svoje kapacitete i okrenula se seoskom turizmu. U 2016. godini prihodi od turizma činili su 13 odsto BDP-a. Stranci koji dolaze u Sloveniju najviše idu u planinske i skijaške centre.

Srbija nema mnogo manje kapaciteta od Slovenije, ali izdvaja znatno manje novca za promociju turizma.

Slovenija se veoma oslanja na planinski i banjski turizam, a stranci u Srbiji pored planina i banja mogli bi da obilaze salaše, spuštaju se niz Ibar, obilaze etno-sela…

„U turističku ponudu treba uvrstiti organsku proizvodnju i proizvodnju voća, povrća, zimnice, te ponudu tih proizvoda. Sve je više vegetarijanaca i vegana koji nam dolaze u Srbiju i koji, osim barenog povrća, salata i pečuraka, nemaju šta da jedu ako odu van Beograda. Treba sve to uvezati, animirati mlade bračne parove da se vrate na selo, da osmisle dobre programe poput akcija spremanja zimnice, branja pečuraka, pečenja rakije, radionica poput učenja tkanja na razboju, jahanja konja… Iz iskustva domaćina kod kojih sam bio vidim da može pristojno da se zaradi, ali mora mnogo da se radi. Kao i u svemu, i u seoskom turizmu je najvažnija ideja“, kaže Blagojević.

Ideja je dovela do toga da se na severu Vojvodine razvija seoski turizam. U Totovo Selo, koje se nalazi u opštini Kanjiža, sve češće dolaze turisti iz Srbije ali i susedne Mađarske, i to na jednodnevne izlete. Ono je prepoznatljivo po parkovima, uređenoj okolini i zanimljivoj istoriji.

Na promociji ovog vida turizma radi i Nacionalna asocijacija Seoski turizam Srbije, koju su 2002. godine osnovali pružaoci usluga turizma na selu, okupljeni u devet udruženja. Danas udruženje ima više od 500 članova.

Podršku su im pružili Evropska unija, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, Svetska turistička organizacija (UNWTO), Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP)…

Pokrenuli su i sajt Selo.rs zahvaljujući kojem su postali član i aktivni predstavnik Srbije u Evropskoj federaciji za razvoj ruralnog turizma EUROGITES.

Turisti sa kojima Blagojević radi, a to su najčešće Francuzi i turisti iz frankofonih zemalja poput Tunisa, Libana, Alžira, Belgije, Švajcarske, Kanade, vole beogradski i novosadski šarm, kraljevsku priču o Topoli, kao i Drvengrad — selo Emira Kusturice, vožnju vozom Šarganska osmica, Sirogojno i, naravno, naša sela. Dobrim delom, kaže Blagojević, tome je doprineo Kusturica jer su upravo u njegovim filmovima mogli da vide prelepe predele i da dožive naša sela prvo na velikom platnu, a onda i uživo.

Posle svih propuštenih šansi, Srbija lagano počinje da uviđa svoj potencijal. Turistička organizacija Srbije pripremila je i izdala brošuru — Katalog seoskih turističkih domaćinstava — u kojoj je predstavljeno nešto više od 210 seoskih turističkih domaćinstava, a u saradnji sa Blagojevićem nedavno je organizovana i petodnevna tura po Srbiji za francuske blogerke. One su na poziv TOS-a boravile u našoj zemlji da bi predstavile našu turističku ponudu na svojim blogovima i društvenim mrežama.

„Zanimljivo je da su mi, kada sam ih pitao šta im se najviše dopalo od četiri noćenja u Srbiji, među kojima su bila dva hotela, odgovorile da je to smeštaj i prijem u selu Mionica kod Kosjerića, u popularnim vajatima Gostoljublje.

Spavali smo daleko od grada, u predivnim drvenim kućicama, dočekali su nas radosni psi porodice Sredić, a večerali smo napolju, pod drvetom. Probali smo rakiju, a na meniju je bila domaća hrana iz bašte, sir iz sela, kao i domaća jaja, razni specijaliteti od mesa i pite. Sok od zove posebno je oduševio moje gošće, a i poneki skakavac koji nam se tokom noći prikrao u sobe. Igrom slučaja, susedno selo se zove Skakavci, pa sam im to lepo objasnio.

Ujutru smo čuli petla koji je najavio zoru. Vidite, to su detalji koji „kupe“ strance na prvu loptu. Jer oni za takav ugođaj, recimo u Francuskoj, debelo plaćaju. Beograd je super i ima šta da ponudi, ali odgovorno tvrdim da je duša našeg turizma na selu. To je naša tradicija upakovana sa netaknutom prirodom, a predstavljena od domaćina kakve ne možete sresti u svim zemljama u okruženju“, priča Blagojević.

On ističe da treba da se okrenemo ekologiji, osnivanju ekoloških sela i pravljenju kuća od blata, eko i recikliranih materijala.

„Ljudi se vraćaju prirodi i taj trend će biti sve izraženiji narednih godina u turizmu. U modi su stare ali funkcionalne kuće, šporeti i nameštaj koji je pohaban ali služi svrsi. Dobar primer je ekološki kamp u selu Vukasovci kraj Aranđelovca, koji podiže Jelena Obradović sa svojim timom iz Konjičkog kluba Aranđelovac. Taj objekat se zida od iskorišćenih automobilskih guma, drveća koje je polomio vetar i kamenja koje je izbacila reka. Jedva čekam da se gradnja završi, pa da se prvi turisti tamo smeste.“

Naš sagovornik kaže da bi trebalo razmisliti i o hostelima na selu, kao i o volontiranju koje je, doduše, već uzelo maha.

„Preko srpske sekcije organizacije WWOOF stranci dolaze u naša sela i za besplatan rad od šest sati dnevno dobijaju tri obroka i smeštaj. To nije klasičan turizam jer nema punih prihoda, ali se svakako posete beleže.“

Međutim, mora još dosta toga da se uradi kako bi Srbija stala rame uz rame sa drugim prirodnim lepoticama. Do cilja zajedno moraju da stignu seoska domaćinstva i država, koja onima što žele da se bave turizmom ne pomaže mnogo.

„Ono što su mi kao novinaru i turističkom vodiču domaćini rekli jeste da imaju problem sa izdavanjem fiskalnih računa. Ne znam da li se u međuvremenu nešto promenilo, ali informacija koju imam je da su oni po zakonu obavezni da gostu izdaju račun, ali pošto se fiskalna kasa za više domaćinstava nalazi najčešće u kancelariji Turističke organizacije, onda moraju tamo da idu po račun“, kaže Blagojević.

„Zamislite sada situaciju nedeljom uveče kada se gosti posle vikenda odjavljuju i pitaju za račun, a vlasnik domaćinstva ne može da ga izda jer se kancelarije u susednom gradu otvaraju tek u ponedeljak ujutru. Mislim da je i engleski jezik problem i da bi u tom smeru trebalo razmišljati u pogledu obuke, barem za osnovni nivo komunikacije. Treba razmišljati i o onlajn rezervacijama i plaćanju karticom, što u seoskim domaćinstvima skoro da i ne postoji.“

Vajati i domaćinstva

Pored vajata Gostoljublje kraj Divčibara, gosti vole da navrate i u Salaš 137 u Čeneju jer tamo jašu konje, zatim da odu u domaćinstvo Milanović u selu Lipovica kod Despotovca gde se voze džipovima. Starijim Francuzima simpatično je selo Tripkova kod Zlatibora, ima pristojnih domaćinstava kraj Knića u selima Bare, Guberevac, Žunje, kao i u istočnoj Srbiji, koja po pitanju seoskog turizma počinje da se budi.

„Mećavnik se podrazumeva jer sa Francuzima ne smem da zaobiđem Kusturicu i Bregovića. Ja obožavam Topolu i porodicu Karađorđević, jer potičem iz tog kraja, kao i tamošnje vino, tako da obavezno tu varošicu stavljam u program, a u poslednje vreme i Golubac i manastir Tumane. Kao što rekoh, pošto radim sa Francuzima, gledam da im, kao veoma obrazovanoj naciji, ponudim mesta koja pričaju zanimljivu priču i u kojima može lepo da se pojede i popije.“