Postoji razlika u postupku dodavanja nastavaka kod onih koji koriste matičnu rešetku i onih koji je ne koriste. Oni koji koriste matičnu rešetku, dodaju nastavak iznad rešetke i kada ga pčele napune do dve trećine nektarom, taj se nastavak uklanja i na matičnu rešetku se stavlja novi, sa izgrađenim saćem, a na njega onaj, već skoro napunjeni. Pre medišnog nastavka, ukloni se matična rešetka i vrši manipulacija okvirima u prva dva u kojima je leglo. Ako su društva jaka i imaju puno okvira zatvorenog legla, onda se deo onih sa leglom može prevešati u medišni nastavak, a pored njih se stave okviri sa satnom osnovom, da bi zaposlili pčele voskarice i smanjili mogućnost ulaska u rojevni nagon.

Time smo povukli deo pčela u medište (u koje nekada pčele ne žele da pređu, nego radije ostaju u plodištu, ispod matične rešetke i ulaze u rojevni nagon), a dodavanjem praznih okvira u plodište, omogućili matici da zaleže novo leglo. Pre početka glavne paše, svo leglo se diže iznad matične rešetke, a matica se na jednom okviru otvorenog legla spušta u prvi nastavak koji je napunjen izgrađenim saćem. Time se smanjuje količina legla za vreme glavne paše i omogućava da se što veći broj pčela regrutuje iz pčela hraniteljica legla u primateljice. To je neobično važno zbog toga, što od jedne pčele izletnice, nektar preuzima čak 10–12 pčela primateljica, tokom jakih paša, prenose ga u medište i tamo se zadržavaju, prerađujući nektar oko dvadeset minuta. Iz toga izlazi zaključak da je za vreme glavne paše potrebnije imati daleko veći broj pčela primateljica, nego pčela izletnica, navodi se na sajtu SPOS-a. Svi do sada opisani postupci imaju svoje nedostatke. Primena takvog načina pčelarenja rezultuje velikim gubitkom vremena, a na kraju obaveznim i trajnim oštećenjem kičme pčelara koji ga primenjuje. Osim toga, česta otvaranja košnice izazivaju stres kod pčela i smanjenje prinosa. Manipulacija okvirima i razbijanje strukture legla, koju je formirala matica, u krajnosti rezultuje slabljenjem društava.

Postavljanjem matične rešetke, postavljamo jednu branu između medišta i plodišta i smanjujemo protok pčela. U svemu tome, postoje pčelari, čak i predavači, koji preporučuju stavljanje neuokvirene matične rešetke direktno na satonoše, navodeći kao razlog sprečavanje gradnje zaperaka. Činjenica što su time pčele prisilili, da prilikom prelaska iz jedne ulice u drugu u samom plodištu moraju dva puta proći kroz matičnu rešetku, ne predstavlja nikakav problem?

Uvidevši sve te nedostatke, prešao sam na način pčelarenja bez matične rešetke. Nastavke dodajem jedan na drugi, bez uklanjanja prethodno stavljenog nastavka. U novi nastavak stavljam po dva rama sa satnim osnovama na mesto 2 i 8. Takvim načinom pčelarenja smanjujem stres kod pčelinjih društava, dozvoljavam im da se razvijaju i formiraju leglo na prirodan način, a ja dobijam jako puno na vremenu. U krajnosti, sve to rezultira većim prinosima i snažnijim zajednicama. Moje su zajednice u sezoni na 5, čak i 6 LR nastavaka, i veoma su snažne. Jedino otvaram plodište onda kada u njega stavljam ram građevnjak, ali o tome kasnije. Okruglim letom skraćujem put pčelama do okvira u koje će odložiti nektar. Za svaki okrugli otvor imam i čep, kojim vršim manipulaciju okruglim otvorima. Zašto je potrebna ta manipulacija? Ako imamo okrugle otvore, pčele će popunjavati zadnji deo okvira, udaljen od okruglog leta, a prednji će ostajati prazan. Kad prođe glavna paša i dođe do smanjenja unosa nektara, pčele se posvete preslaganju meda iz okvira koje su napunile po celoj košnici, nastojeći da ga prenesu u gornje nastavke, a u donjima deblokiraju maticu. U tom momentu treba zatvoriti okrugla leta na gornjem nastavku, a kada u njemu poklope saće do dve trećine, onda zatvaram i okruglo leto na nastavku ispod njega i tako omogućavamo pčelama da u potpunosti napune gornje nastavke medom. Čim do kraja poklope saće u gornjem nastavku, možemo ga oduzeti i prepustiti im da popunjavaju ostale nastavke.