Kao jedan od najzdravijih proizvoda prirode, med ima visoku primenu u ishrani ljudi. U poslednjih nekoliko godina, prisutno je sve veće interesovanje za pčelarstvo, pa se kao rezultat toga može očekivati povećanje proizvodnje i veća ponuda ovog proizvoda na tržištu.

Naš sagovornik, Ivica Stojanović, iz sela Bavanište, nedaleko od Kovina, pčelarstvom se bavi deset godina. Opremu i znanje nasledio je od dede, u kući u kojoj se ova tradicija čuva dugi niz godina. „Po obrazovanju sam veterinarski tehničar. Još kao mali zavoleo sam životinje i poljoprivredu. Želeo sam da radim posao koji je koristan, od koga se može pristojno živeti i u kome se može napredovati“, priča Stojanović.

„Posedujem 120 košnica. Pčelarim sa standardnim LR i DB košnicama. Smatram da su one optimalne za moj tip i obim proizvodnje. Takođe, samostalno proizvodim i delove za njih“ – ističe Stojanović i dodaje da proizvodi više vrsta meda, kao i pergu, polen, propolis i pčelinji otrov pod brendom „farma Apis“. Specijalizovao se i za proizvodnju matica. Povremeno prodaje i pčelinja društva.

Zahvaljujući čistom vazduhu, ali i prirodi koja je bogata lekovitim biljem, začinama i tropskim voćem, za Novi Zeland kažu da je prava riznica mirisa i ukusa. Uprkos tome, još uvek je nedovoljan broj pčelara koji je potreban njihovoj industriji meda. Naš sagovornik je, zahvaljujući velikoj podršci porodice i prijatelja, a po preporuci iskusnih pčelara i kolega, boravio na Novom Zelandu šest meseci.

„Početkom marta meseca vratio sam se sa Novog Zelanda. Kompanija u kojoj sam radio je porodična firma koja posluje skoro čitav jedan vek i specijalizovana je za proizvodnju posebne vrste meda, poznat pod nazivom Manuka med. Po prvi put susreo sam se sa proizvodnjom meda na industrijskom nivou, jer sam pčelario sa nekoliko hiljada košnica. Njihov med je izuzetno cenjen i skup. Izvozi se na najbogatija tržišta sveta. Kod njih, zbog specifične klime, postoje čak tri ispaše pčela“, priča mi Stojanović.

Manuka je jedinstveno zimzeleno drvo koje raste na širim područjima Novog Zelanda. Žbunasto drvo, gusto raspoređenih grana i sitnih listova. Cveta tokom leta. Sakupljajući nektar sa ovog drveta, pčele proizvode Manuka med koji je vrlo cenjen u svetu. Ovaj med poznat je po svom antialergijskom svojstvu, koje je veće u poređenju sa drugim vrstama meda.

„Na Novom Zelandu radi se isti posao sa pčelama i vrcanjem meda kao i kod nas, samo se način u pristupu rada razlikuje. Naši pčelari su cenjeni na Novom Zelandu, jer nas u našoj zemlji uče temeljnije i bolje da radimo, odnosno da obraćamo pažnju na sve detalje, što kod njih nije slučaj“, navodi Stojanović.

-Tamo sam dosta naučio o organizaciji velikog obima proizvodnje i video praktične primere koje će mi pomoći pri realizaciji mojih planova za proširenje obima proizvodnje. Bez lažne skromnosti, ja sam se sa svojim predznanjem iz oblasti veterine posebno isticao kod identifikacije ugroženih i zaraženih pčelinjih društava i pri njihovom lečenju – ističe Stojanović.

„Poučen odličnim iskustvom koje sam stekao, pčelarenje na Novom Zelandu je na mnogo većem nivou nego kod nas, a mi za sve imamo potencijala. Kilogram novozelandskog Manuka meda prodaje se po ceni od oko 300 evra i najskuplji je brendirani med na svetu, dok je godišnja proizvodnja ovog meda mala i iznosi oko 2.000 kilograma“, priča mi naš sagovornik.

Iako je kod nas zadrugarstvo nedovoljno razvijeno, Stojanović navodi da podržava udruživanja kao što je SPOS-ov projekat o izgradnji postrojenja za pakovanje i otkup meda, kao i projekte o zaštiti geografskog porekla meda. Dodaje i to, da bi za naše područje bilo od velikog značaja kada bi se zaštitili proizvodi od meda kao što je rakija medovača.

-Što je veći stepen obrade meda i što je veći nivo ekskluzivnosti i brendiranja, može se postići i veći profit. Kako to poslovna praksa u svetu pokazuje, tako nam i govori da udruženi i skoncentrisani napori daju višestruko veće efekte od pojedinačnog zbira. To važi i za pčelarstvo – priča naš sagovornik.

„Poručio bih svima koji su ambiciozni i vredni da se oprobaju u pčelarstvu, jer za to nije potrebna velika površina, ili skupa mehanizacija, već za početak relativno skroman kapital ali dosta volje, rada i učenja. Iako je mnogima najveći motiv za posao dobra zarada, ima i nas kojima je u ovom poslu presudno znanje i iskustvo“, ističe na kraju razgovora Ivica Stojanović za naš portal.