Pre nekoliko godina smo bili četvrti po proizvodnji šljive u Evropi a prvi u svetu po izvozu maline.

Nešto mi ovde nije u redu? Isto kao u onom članku američkog novinara o zemlji Srbiji koji je nazvao Welkome to Serbia, gde između ostalog kaže „Ima jedna zemlja na Balkanu, gde svi igraju fudbal a pobeđuju u košarci, gde ljudi slave slavu a psuju Boga“ Ja bih dodao, gde svi gaje šljivu a jedu banane.

U čemu ćemo biti među prvima ove godine? – U kukanju!

Živimo u vreme velikih geopolitičkih i agroklimatskih promena. Samo u prvih 100 dana ove godine smo imali smenjivanje proleća jeseni i zime više puta. Kako jadne biljke da znaju šta im se događa? Kako mi da znamo šta da proizvedemo i za kada. Kada sejati, kada saditi, i za koga, pitanje je sad?

Kukamo unapred kao da time odbijamo zlo, kao da je to kukanje „protiv uroka“ jer mi još uvek ne znamo ko su kupci tog našeg voća. Hoće li braća Rusi i dalje da uvoze našu jabuku? Ili će možda jednostavno da posade jabuke i da više ne pitaju za nas i našu jabuku?

Na sva ova pitanja, teško je dati precizne odgovore. Što se tiče klimatskih promena, priroda se pobrine za sve. I prošle godine se kasno sadila paprika, paradajz, pa je svo povrće opet stiglo na vreme. Priroda se pobrine da se proces reprodukcije uspostavi i nastavi.

Jes’ da je salata prošlog proleća  izmrzla, ali je bar cena bila dobra. Sad, kad preprodavci plaćaju salatu od 250 g samo 10 dinara, ne isplati se ni da se bere. Doduše, isplati se onima što prodaju kutije od banana u koje se pakuje salata.

Ambalaža je ponekad skuplja od robe koja je u njoj i to je ono čega se proizvođači plaše i kukaju već od sada. Pored svih muka „odozgo“- kiše, mraza, leda ili suše, dođe ponekad situacija da roba „zaglavi“ a kad zaglavi, zaglavi svuda i u Krasnodaru, i na kvatašu u Beogradu, Udovicama, Kruševcu…

Po tome je Srbija Svet.

A šljiva? Šljiva se još uvek sadi, neverovatno ali da, sadi se, i to ne samo u Osečini i Blacu, već po celoj Srbiji. Dakle ima nade za nas.

Mi smo Srbi voćka čudnovata, volimo tu našu šljivu, volimo da se mučimo, volimo da kukamo. Ali šljivu nikad ne bacamo!

Ako je izvezemo, prodamo, osušimo, čokoladiramo ili šta već, tu je kazan i – eto rakije! Nema zime za nas, mi od dinara pravimo dva i pravo u Biblioteku kod Milutina!