U savremenoj voćarskoj proizvodnji nemoguće je da se, po pravilu, ostvare redovni i visoki prinosi plodova bez upotrebe veštačkih (mineralnih) đubriva. Iako postoje eksperimenti da se vrlo redukovanim količinama ovih hraniva postignu zadovoljavajući rezultati, oni su za sada vrlo mali  i neprepoznatljivi u savremenoj voćarskoj praksi.
S druge strane postoji ogroman broj slučajeva sa preterivanjem u primeni mineralnih đubriva. Negativni primeri znak su da se mora izbeći zloupotreba ovakvih hraniva, kao i preteranih organskih đubriva u voćarstvu, posebno kada se radi o visokim normama i u zemljištima koja obiluju azotom. Generalno, njihova upotreba mora biti u skladu sa biologijom voćaka, osobinama i plodnošću zemljišta, fizičkim, hemijskim, kao i klimatskim uslovima u datim lokalitetima gajenja.
Jedan od najdrastičnijih primera je prevelika upotreba azota. Visoke norme azotnih đubriva često dovode do nepovoljnih posledica kao što su:
– voćke produžavaju vegetaciju,
– smanjuje se fiziološka otpornost na niske zimske, negativne temperature,
– plodovi su lošijeg kvaliteta s manje suvih materija i slično,
– zbog pojačane ishrane azotom dolazi do funkcionalnih poremećaja u oplodnji i smanjenog prinosa u svih voćaka, ali kod nekih više, dok u drugih manje,
– značajno je smanjena dužina čuvanja plodova pojedinih voćaka,
– češće se javljaju razna fiziološka oštećenja na plodovima, kako pre same berbe, tako i u skladišnim uslovima pri čuvanju roda.

Pored toga što se radi o značajnoj ulozi azota u životu i plodonošenju voćaka, ona se može pretvoriti i u svoju suprotnost. Samim zagađenjem zemljišta, kontaminiraju se i plodovi, čime je ugroženo ljudsko zdravlje. Jasna je potreba stroge kontrole korišćenja azota.
Sve veća briga o zdravstveno bezbednim plodovima, kao i poštovanje ekoloških postulata u proizvodnji, nameće potrebu napuštanja koncepta postizanja po svaku cenu visokih prinosa prevelikom upotrebom azotnih đubriva, prihvatajući novu, koja prilagođava maksimalne prinose sa težnjom visokih kvaliteta plodova i zaštitom životne sredine.
Obzirom da se nitrati lako ispiraju, njihovo prisustvo primećeno je i u podzemnim vodama, čak i na većoj udaljenosti, naročito kad se radi o lakim, propustljivim zemljištima.
Karakteristični su uticaji viška azotnih đubriva u zemljištu, posebno njihove štetne posledice. Utvrđeno je da se na kiselim zemljištima stvaraju nitrofenoli, koji su postojaniji od nitrita i vrlo su štetni ( Bulatović,1992). Međutim, u praksi do ovog fenomena dolazi češće u zatvorenom prostoru ( staklenicima i plastenicima), a u našim uslovima u takvoj sredini najčešća je jagoda.

Nitrati sami po sebi nisu štetni, ali se u zemljištu transformišu u vrlo štetne nitrite. Pouzdano se ne zna da li se to dešava i u organizmu i u plodovima, ukoliko se oni čuvaju na neadekvatan način. Dokazano je da, ukoliko dođe, pre izlučivanja nitrata do njihove redukcije u organima za varenje doći će do trovanja. Na osnovu međunarodnih propisa nitriti spadaju u jake otrove, čija je letalna (smrtonosna) doza 0.18 do 2.5 g. Oni se vezuju sa hemoglobinom u methemoglobin koji ne prenosi kiseonik putem krvi.
Važno je naglasiti da se u praksi i vizuelno može oceniti povećana količina nitrita u zemljištu. To je upečatljivo po spoljnim manifestacijama same voćke, čije lišće naglo žuti – hlorotiše. Ali ovu pojavu trebalo bi razlikovati od hloroza izazvanih dejstvom drugih činilaca. Voćke koje rastu na zemljištu sa velikom količinom nitrita su hlorotične, malo rađaju, čak u najtežim slučajevima uginjavaju.
Toksično dejstvo nitrita je i preko stvaranja jedinjenja sa amino-kiselinama, a jedno od takvih jedinjenja je i nitrozamin, koji može izazvati i kancerozna oboljenja u organizmu.
Zajednički stav većine u voćarstvu je da nije toliko alarmantna situacija sa stanovišta upotrebe plodova, njegove zagađenosti prekomerenim sadržajem nitrita i drugih jedinjenja, ali se problemu stalnog uvećanja potrošnje mineralnih đubriva u voćarstvu u poslednje vreme značajno više posvećuje pažnja, tim pre što se sve više zemljište, kao jedino stanište voćaka nemilice kontaminira.