Kada smo  prvi put sreli Slododana Jevtića na Sajmu pčelarstva, mislili  smo  da je Ivan Tasovac, tadašnji ministar kulture. Pomislili  smo  pa lepo, i ministri kulture posećuju naše značajne manifestacije, vezane za poljoprivredu. Kada smo se upoznali to sam mu i rekla, tako da i dan danas kada se čujemo, ja obavezno pitam: Kako ste gospodine Tasovac? Nadam se da se Ivan Tasovac, neće naljutiti.

Slobodan Jevtić je iz  sela Kostolac, kod Požarevca.  Uzgojom pčela počeo je da se  bavi, davne 1967.  godine, pčelar je  i praktičar,  snimio je 230 video priloga o pčelarstvu. U pčelinjaku ima 250 košnica,  i to  DB košnice u više varijanta, sa polu ramovima ,zatim sa medišnim i plodišnim ramovima  istih dimenzija. Čas je u pčelinjaku, čas za kompjuterom gde piše praktične članke na forumu pčelara Srbije, često je na putu gde ima predavanja, ali nigde ne ide bez supruge Nade. Na predavanja dolazi dosta pčelara, jer imaju šta da čuju od ovog iskusnog pčelara.

Nekada je selio pčele, sada više ne. Kada smo videli pčelinjak, odmah nam je zapalo za oko, da su sve u obliku manastira.

Naš domaćin kaže da je, pre nego što je počeo da pravi košnice u obliku manastira, otišao u manastir Rukumija, i od igumana Simeona, zamolio blagoslov za ovu svoju neobičnu aktivnost.

– Samo ti, Slobodane, radi ono što si naumio. Imaš moj blagoslov. Da nam je više ovakvih kao što si ti, vernih i umešnih – rekao je pčelaru starešina manastira.

Ta podrška je podstakla Slobodana da, za kratko vreme napravi „krov nad glavom”, za sedam pčelinjih familija. Pomogla mu je i knjiga „Svetinje Braničeva”, Predraga Mirkovića. Dok je ove jedinstvene košnice stvarao, rađale su mu se nove ideje.

Što se tiče prinosa Slobodan je istakao da se to menja iz godine u godinu, zavisi od mnogih faktora.

Član je SPOS-a, i kako nam je istakao predsednik Rodoljub Živadinović, je dosta zaslužan za pčelarstvo Srbije. Njegova upornost, rad i trud, su se isplatili, što se tiče i subvencija po košnici, a i o izgradnji pogona za med.

Pitali smo Slobodana sta raditi ako hrane nema dovoljno?

Šećerno medno testo ili pogače za prihranjivanje pčela, kako se uobičajeno nazivaju, dodaju se iznad prostora u kome se nalazi zimsko klube čineći dopunu ili zamenu za mednu kapu koju bi pčelinja zajednica sebi načinila da se nalazi u prirodi. Medne pogače možemo praviti sami, a mogu se i kupovati od proverenih proizvođača. Pogače se isporučuju ili prave po sopstvenom receptu, u zavarenim plastičnim vrećicama. Pre dodavanja treba sa donje strane iseći otvor u trakama širine oko dva centimetra i postaviti ih tako da prorezi budu popreko na pravac pružanja ramova i ulica pčela.

Osim toga, važno je samo raseći najlon, bez otvaranja, po čitavom obodu. Kada se pogača doda i legne na satonoše, pčele će je vremenom olepiti propolisom čineći da taj kilogram šećernog testa obezbeđuje dodatnu toplotnu stabilnost.

Pogače treba da budu meke, jer će od tvrdih pčele imati više štete nego koristi. Razlog je jasan: da bi od kristalisane šećerne mase pripremile sebi hranu koju mogu da pojedu, moraju joj dodati dosta vode do koje u hladnim zimskim danima ne mogu da dođu. Setimo se da je u zrelom medu gotovo petina voda. nRecepata kako napraviti kvalitetnu pogaču ima mnogo, ali ja ne bih sada pisao kako se prave jer svaki pčelar ima svoj način rada, koji je isproban tako da ne bi imalo efekta menjati nešto ako je dobro.

Napomena: Kod pravljenja pogača koristiti samo svoj med i polen ili koji je ispitan, med prenosi bolest, ne uzimati med od bolesnih zajednica .

Najbolja pogača je ona koja u sebi ima najviše meda. Pogače ne davati pre februara, ako nije zapelo. Najbolja pogača je ram sa medom u zimskom periodu.