Nakon nedavnih izmena zakona o bezbednosti hrane, ministar poljoprivrede se kune da u Srbiji ostaje na snazi nulta tolerancija na proizvodnju i trgovinu GMO.

Jedan deo stručnjaka, međutim, upozorava da je reč o još jednom koraku srpskih vlasti ka odobravanju GMO za direktnu ljudsku ishranu, piše Nova ekonomija.

Da bi otvorila Poglavlje 30 pregovora o pristupanju EU, Srbija mora postati članica Svetske trgovinske organizacije. A da bi ušla u STO mora izmeniti Zakon o genetski modifikovanim organizmima donet 2009. godine. Trenutno, Srbija je jedina država u svetu u kojoj su 136, od postojećih 160 opština, jednoglasno usvojile deklaraciju protiv uvoza, uzgoja, prerade i prometa GMO, jedina država u regionu i jedna od retkih u Evropi koja ima zakonsku zabranu proizvodnje i prometa genetski modifikovane hrane.

To je u suprotnosti sa pravilima STO koja ne dozvoljava eksplicitnu zabranu prometa bilo kojih, pa ni GM proizvoda, za koje ne postoji dokaz da štete ljudskom zdravlju. Baš zbog toga aktuelne izmene Zakona o bezbednosti hrane izazvale su dvojake reakcije: dok ministar poljoprivrede Branislav Nedimović tvrdi da se radi o usklađivanju sa evropskim propisima, te da nulta tolerancija na proizvodnju i trgovinu GMO ostaje na snazi, deo javnosti smatra da je Srbija učinila još jedan korak na putu da jednog dana odobri GMO i za direktnu ljudsku ishranu.

Kao krunski dokaz za ovakvu tvrdnju navodi se član 5. kojim je u vrste hrane prvi put uvrštena i genetički modifikovana hrana i član 58. koji definiše kategorije takozvane nove hrane, među kojima je mesto našla i „hrana sa novom ili namerno izmenjenom molekularnom strukturom“. Nešto kompetentniji kritičari smatraju da najveći iskorak ka prihvatanju GMO predstavlja unošenje u zakon stava da će srpski propisi poštovati preporuke Komisije Codex Alimentarius koje se odnosi na standarde koji propisuju koliko se najviše toksina, pesticida, veterinarskih lekova, hormona i antibiotika može naći u hrani. Kako važeći zakon zabranjuje upotrebu antibiotika, hormona ili genetski modifikovanih organizama u prehrambenoj industriji, nejasno je da li će prihvatanjem preporuka Codex Alimentarius ova zabrana biti „relaksirana“ ili ne.

Iako ministar Nedimović tvrdi da nema razloga za strah i preklinje da se ne širi panika, postavlja se pitanje zašto su nam ovi standardi potrebni ako već imamo pravilnike koji precizno definišu aspekte bezbednosti svake namirnice, a upotrebu antibiotika i hormona strogo zabranjuju. Predsednik Zelene stranke Goran Čabradi kaže da sporni Kodeks sadrži i poglavlje o korišćenju jonizujućeg zračenja za ozračivanje mesa u cilju „održavanja svežine“, što je našim zakonima zabranjeno zbog toga što je ozračeno meso zbog prisustva radionuklida veoma štetno po ljudsko zdravlje.

„Na ovaj način se, kroz bočne zakone, zapravo legitimiše GM hrana. Iako je u obrazloženju zakona nevešto objašnjeno da će GMO tretirati drugi zakoni, iz samog teksta se to nigde ne vidi“, kaže Čabradi.

A dr Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta, nestranački poslanik i autor deklaracije o zabrani GMO, koja nije dobila podršku u srpskom parlamentu, komentarišući zaklinjanje ministra Nedimovića u nultu toleranciju prema GMO, podseća da je ministar trgovine Rasim Ljajić još avgusta 2016. izjavio da mi već jedemo GMO, jer uvozimo meso od životinja koje su hranjene GM stočnom hranom. Dakle, Ljajić nije mislio na čuvene brendove sa spiska najpoznatije svetske ekološke organizacije Grinpis (Coca–Cola, Sprite, Fanta, McDonalds, Danone, Nestle, Lipton, Snickers…), a koji bez izuzetka u sebi sadrže GMO, navodno u dozvoljenim granicama, već na uvozno meso, mleko i jaja za koje je velika verovatnoća da potiču od životinja hranjenih GM hranom.