Dok je domaćin u šumi i seče badnjak, domaćica mesi badnjački kolač, tj., badnjačku pogaču, česnicu, koja se za vreme večeri lomi, a ne seče. Na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba, prebranac, pita sa kupusom, krompirom, prebranac, oraci, suve šljive, urme, voće. Svaki deo ove praznične posne trpeze ima svoje značenje. Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista („Ja sam hleb živ, koji siđe s Neba; koji jede od ovog hleba živeće va vek; i hleb koji ću ja dati za život sveta!“ – Jovan 6,51). Riba, kao i hleb, predstavlja u značenju Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko kog su naši preci Sloveni primili hrišćanstvo – preko Grka Ćirila i Metodija, „solunske braće“ – a zahvaljujući moravskom knezu Rastislavu – riba je IHTHIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simboliše silu Božansku, koja čuva delo Božje. Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, dok med simboliše sladost večnog života.
Zanimljivo je da se po narodnom verovanju, orah jede samo za Badnje veče, dok se ostalih dana Božića ne diraju, kako se ne bi patilo od čireva.
Kada se unosi badnjak, domaćin kuca na vrata, a kada ukućani pitaju: „Ko je?“, odgovara:“Badnjak vam dolazi u kuću“.
Dobro veče, badnjače“. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću, i pozdravlja ukućane rečima:“Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa:“Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
