U julu pčelarski nomadi koriste poslednje pčelinje paše. Svaka od njih je veoma važna, jer predstavlja izvor dragocene kvalitetne hrane, tako neophodne u tom trenutku. Jer, jul je veoma topao i sušan mesec. Zajednice koje nemaju solidnu pašu ne mogu odgajiti dovoljno kvalitetne zimske pčele, koje će sa radošću, elanom i zdravljem dočekati prve cvetove xanarike. Ako u julu pčelama ponudimo oskudnu pašu, stvara se generacija fiziološki nekvalitetnih letnjih pčela koje će u avgustu morati da odgaje zimsku populaciju. A poznato je da to neće biti dobar posao, jer se fiziološki deficit neminovno odražava i na potonje generacije.

Ako pčelar nije u mogućnosti da pčele odseli na neku značajniju pašu, dužan je da im pomogne ako lokalna paša totalno podbaci. Nužnim zlom zvanim šećer. Ali ne samo njim. Jer sam šećer ne čini dobro pčelama. On je energetska hrana i ništa više od toga. Ni med, laički gledano, nije mnogo bolji. Jer, sadržaj vitamina, minerala i drugih vanenergetskih materija je realno smešno nizak. NJegova prava vrednost zapravo leži u sastojcima koji se često ne mogu ni izmeriti, a imaju presudan uticaj na život pčela. To su razni biljni hormoni, enzimi… Oni ispoljavaju neverovatan bioefekat tako što ubrzavaju razvoj društava (u odnosu na šećer), podižu fiziološki kvalitet pčela i slično. Znači, kada već dajemo šećer, moramo ga mešati sa medom ako želimo prave rezultate. Postoji nedoumica koja vlada oko prihranjivanja medom. Primedba zaista stoji: medom se mogu preneti mnoge bolesti pčela. Ali… U praksi se to retko dešava. Kao prvo, pčelar koristi med iz svojih košnica. Tačno je da to nije neka posebna garancija, ali i nije da nije. Kao drugo, koristi se med stariji od godinu dana, još bolje dve (zbog nozemoze). Lično sam dugi niz godina bio protivnik prihrane medom. A onda je praksa prevazišla literaturu, i prelomio sam. To preporučujem i vama. Najbolje je koristiti lipov, suncokretov ili bagremov med (i to ovim redom). U julu bagremov med mora da bude zastupljen sa bar 50% od ukupne količine meda. O zastupljenosti meda u rastvoru sa šećerom ne želim da govorim, jer to više zavisi od vaših mogućnosti nego od istine. A istina je: što više, to bolje. Preporuka stručnjaka iz Slovenije (dr Jože Šnajder, 2004) je da pre prihranjivanja medom, med damo na analizu i utvrdimo da li u njemu ima spora američke truleži. Koliko znam, takve analize se kod nas još uvek ne rade rutinski. Dobro je, ako nema polenonosne paše, dodati i polen koji je sakupljan isključivo na gornjim letima.

Ako ste srećnik i znalac, pa ste pronašli pašu koja je napunila kante, na najbolji način ste pripremili zajednice za avgust i odgajanje zimskih pčela. Pravi pčelari to jednostavno moraju da urade, čime izbegavaju i pomisao na nesrećnu prihranu šećerom. Ostao je samo jedan problem, varoa. Ako je u ovom periodu ima mnogo, možemo biti sigurni da će uzimljena društva biti ili slaba ili sa pčelama koje u najvećem broju neće dočekati proleće, jer im je varoa parazitiranjem još u leglu oslabila fiziološku konstituciju. To je glavni razlog iščezavanja pčela sredinom zime u košnicama gde je u julu i avgustu carovala varoa.

Jula u košnicama dolazi do početka ekspanzije štete od varoe, iz više razloga. Leglo se smanjuje po obimu, pa je i uz isti broj varoa, jedna larva prosečno gledano više zaražena, samim tim i više oštećena. Larve se sve bolje hrane, pa je u leglu obilje hrane za varoe, što dovodi do većeg broja plodno sposobnih potomaka varoa. Pčelari koji imaju starije saće u plodištu mogu se nadati većem napadu varoe, jer je dokazano da su ćelije legla u starom saću više od četiri puta češće napadnute varoom nego u svetlom (Giancarlo A. Piccirilloa, David De Jong, 2004). Iako se špekuliše sa teorijom da u užim ćelijama ima manje varoe, ovde se pokazalo da nije tako, jer je prečnik ćelija starog saća iznosio 4,58 mm, a mladog 4,85 mm, pa je ipak leglo u starom saću bilo više zaraženo.

Teško je u ovom periodu godine odabrati pravi preparat i vreme tretiranja (krajem jula, početkom avgusta). Savest mi ne dozvoljava da vam preporučim dimljenje amitrazom svaki četvrti dan u najmanje četiri navrata, jer tako zagađujete sve pčelinje proizvode. Ako ga je Evropa izbacila iz upotrebe, to nešto sigurno znači. Ali, ako ga već primenjujete, radite to kako treba, bar dok imate dozvolu države da nabavite ovaj preparat. Koristite parni top, ili bar dimilicu na baterije, jer je tako efekat mnogo veći nego kod običnog paljenja papirića na letu. I obavezno upotrebljavajte mrežastu podnjaču, sakupljajući opale varoe. Jer, nauka kaže, a praksa potvrđuje, i do 60% živih opalih varoa od amitraza može da se vrati na pčele. To što ja jedva čekam da ovaj lek zabrane i u Srbiji je moj problem, a zagađenje pčelinjih proizvoda je problem svakog pčelara i njegovog znanja i savesti. Da ne govorimo o tome da su neki pčelari (doduše mali broj) koji koriste samo amitraz tokom poslednjih godina ipak imali gubitke od varoe. Pojava otpornosti? Moguće. Videćemo. Ali svakako još jedan dokaz da se ne smemo pouzdati u samo jedan lek.

Činjenica je da je prošle sezone amitraz spasio mnoge pčelinjake. Međutim, to ne znači da je samo on efikasan lek protiv varoe, već znači da pčelari još uvek nisu ovladali upotrebom manje otrovnih preparata.

Upotreba fluvalinata je druga alternativa. Iako je dobar broj onih koji su se oslanjali isključivo na fluvalinat krajem prošlog leta, imao zimske gubitke od varoe (zbog rezistencije parazita), ovaj preparat ne moramo tek tako odbaciti. Korektno napravljene letvice mogu da obore najviše 70% varoa, što je nedovoljno, ali i dalje značajno. Jer, ako krajem jula i početkom avgusta (kaže nauka) ne oborite bar 90% varoe, već za mesec dana biće ih isto toliko koliko ih je i bilo pre tretmana. Znači, fluvalinat može, ali nikako ne sam.

Zbog propisa koji će za najviše par godina verovatno važiti i kod nas, kao i zbog zdravlja potrošača i pčelara (koji su realno mnogo više ugroženi), upotrebu amitraza i fluvalinata treba polako napuštati, i obučavati se za upotrebu u EU dozvoljenih lekova.