Život žena na selu se svodi na pretežno zadovoljavanje osnovnih egzistencijalnih potreba, a pokrivenost zdravstvenim i penzionim osiguranjem je oskudna, pri čemu ostaju potpuno nezaštićene u slučaju povreda i invaliditeta, dok se materijalna zbrinutost u starosti može svesti na neki oblik porodične penzije ukoliko nadžive supruga. Tako i neke od članica udruženja ne plaćaju penziono osiguranje navodeći da njihovi muževi uplaćuju i da nemaju dovoljno novačanih sredstava kako bi mogli osiguranje da plaćaju za oboje.
Materijalno i socijalno obezvređivanje u ruralnim područjima dodatno podstiče mlade žene da migriraju iz ruralnih područja, što posledično utiče i na nizak nivo fertiliteta na selu. Ovo potvrđuju i žene članice udruženja „Mladih poljoprivrednika Srbije“, koje kao jedan od nedostataka života na selu navode udaljenost od gradova i svih aktivnosti koje grad pruža, prvenstveno za njihovu decu, ali i za njih same.
Ono što još ukazuje na nezavidan položaj žena na selu jesi i imovinske neusklađenosti, koje su u velikoj meri posledica patrijarhalnog obrasca nasleđivanja u kojima žene često bivaju isključene iz nasledstva. Žene retko odlučuju o poljoprivrednoj proizvodnji, imaju ograničen pristup državnoj i donatorskoj podršci, ne
poseduju stručno poljoprivredno obrazovanje i imaju manji pristup poljoprivrednim savetodavnim uslugama, nedovoljno su zastupljene u poljoprivrednim organizacijama. Pored evidentno teškog položaja žena u poljoprivredi, one ipak vide i prednosti života na selu. Tako su se članice udruženja složile da imaju više slobode i nezavisnosti od ljudi koji žive u gradu i koji su u radnom odnosu, a to im omogućava način života na selu i njihova sopstvena proizvodnja.
Na osnovu prethodno ukazanoj rodnoj nejednakosti u poljoprivredi Republike Srbije koja se manifestuje preko nepovoljnog socio-ekonomskog položaja žena neophodne su akcije kako bi se takvo nepovoljno stanje ublažilo, a na posletku i iskorenilo. Članice udruženja „Mladi poljoprivrednice Srbije“ navode da država treba više da se posveti poboljšanju položaja žena u poljoprivredi, a kao moguće podsticajne mere navode: subvencije za pokretanje sopstvene proizvodnje, zatim postojanje niza olakšica pri sticanju prava na poljoprivrednu penziju, kao što je smanjenja godina plaćanja penzionog osiguranja, ili pak smanjenje godina starosti za odlazak u penziju. Ove žene smatraju da, obziromda je žena na selu angažovana na mnogobrojnim poslovima i da je dnevno radno aktivna i po više od 12 sati, svaka žena naselu treba od države da ima zagarantovanu poljoprivrednu penziju bez postojanjauslova plaćanja penzionog osiguranja.
Jedan od načina rešavanja problema položaja žena u poljoprivredi jesu i edukativne radionice. Takav vid radionica bi imale višestruke pozitivne ishode. S jedne strane, omogućuje ženama participaciju u društvu i razvijanje socijalnog kapitala (kroz međusobnu saradnju, umrežavanje, neformalno druženje), a sa druge strane, omogućava revitalizaciju ruralnih područja i povećanje produktivnosti u poljoprivrednom sektoru. Potrebno je više govoriti o društveno-ekonomskom položaju seoskih žena, zatim potrebno je unaprediti saradnju nacionalnih i lokalnih vlasti u rešavanju njihovih problema, a sve to imajući u vidu ogroman značaj i ulogu koju žene imaju u razvoju poljoprivrede i održavanju sela.
