Svrljiška kokoš, kako joj samo ime kaže, nastala je u okolini Svrljiga gde se i danas najviše gaji. Osim na jugu Srbije može se naći i na području opština Dimtrovgrad i Ub. Ne postoji zvaničan podatak koliko tačno danas u Srbiji ima ovih kokoši, ali malobrojni uzgajivači i ljubitelji živine tvrde da je itekako vredi gajiti. U cilju njenog očuvanja svrljiška kokoška se našla na spisku autohtonih rasa čije spasavanje od nestanka podržava i ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije kroz subvencije za uzgoj umatičenih kokoški ove rase.

Oko porekla svrljiške kokoši lome se koplja među poznavaocima živine. Jedni tvrde da je u pitanju čista autohtona srpska rasa živine koja se vekovima gajila na širem prostoru Srbije, ali su je, na žalost, poslednjih decenija potisnule druge rase uvezene iz inostranstva. Smatra se da sveljiška kokoška vodi poreklo od srednje evropske-balkanske kokoši. Izvorna rasa je crne boje uz toleranciju po kojeg crvenog pera na vratu ili po krilima, eventualno prošaranost vrata perjem žute boje.
S druge strane postoje i oni koji veruju da je ova vrsta živine nastala neplanskim ukrštanjem uvezenih rasa Australorp i Langshan. Odgovor na pitanje ko je u pravu a ko greši mogu dati samo naučnici nakon proučavanja DNK ove rase kokoši, što za sada koliko je nama poznato, nije u planu. Bilo kako bilo, svrljiška kokoš zaslužuje da joj se posveti pažnja ne samo zato što je naša već i zbog brojnih pozitivnih osobina koje ima.
U pitanju je vrlo otporna vrsta koja se lako se prilagođava klimatskim uslovima, nije zahtevna za uzgoj kada je u pitanju hrana i voli otvoren prostor pa je idealna za seoska dvorišta. Spada u manje vrste i u punoj snazi petao dostiže težinu od 2 do 2,5 kilograma dok su kokice nešto sitnije i najčešće teške oko 1,5 kg. Petao ima telo umerene dužine, vrat je tanak i blago nagnut napred, ali jak. Leđa su srednje duga, ravna, ramena široka i zaobljena, kao i pune grudi a krila snažna, tesno priljubljena uz telo. Rep je srednje dužine, blago lepezast, visoko nošen. Glava je srednje veličine, blago zaobljena sa finom strukturom lica sa živim i radoznalim očima narandžaste do narandžasto- crvene boje. Ispod očiju ima fino obraslo meko perje koje se širi ka vratu. Kresta je lisnata srednje veličine i ustavna sa četiri do pet zubaca, dok su podbradnjaci izraženi, ovalni i jarko crvene boje. Kljun je srednje veličine, crn sa dobro razvijenom nozdrvom. Bataci su dobro formirani i obrasli perjem , noge tanke srednje dugačke bez perja sa ravnim i dobro uvršćenim stopalima i prstima. Perje je jarke crne boje sa zelenkastim odsjajem. Petao je dobar „budilnik“ i glasno se oglašava već u zoru.
Za razliku od petlova kokice su nešto sitnije sa širokim leđima koje oblikom deluje nešto duže i niže od petla. Leđna linija je kao kod petla sa širokim prsima i srednje visoko nošenim repom. Kresta je manja nego kod petla i nije gruba.

Svrljiške kokoške su sezonske nosilje koje jaja nose od ranog proleća do kasne jeseni. Pronesu sa šest meseci starosti i godišnje snesu između 100 i 120 komada jaja težine 55 gr smeđe boje. Kako najčešće borave u dvorištu dosta se kreću i trče pa je meso siromašno mastima i nešto tvrđe posebno na bataku, ali izuzetno ukusno i hranljivo. Ova rasa kokošaka je izuzetno otporna na bolesti, pa je najčešće zaobilaze oboljenja koja se pojavljuju kod drugih rasa živine. Po prirodi su veoma živahne, imaju osobine divlje kokoši jer ne vole da budu zatvorene čak i po lošem vremenu. Na otvorenom su vrlo snalažljive i lako pronađu hranu. Najčešće pasu travu, vole po koje zrno kukuruza i pšenice, ali nisu ljubitelji koncentratskog tipa ishrane. Čak i zimi više vole da kljucaju seno uz dodatak sasušene koprive i po koju šaku suncokreta od bilo koje industrijske hrane. Kokice imaju izražen materinski instinkt, lako se raskvocavaju, strpljivo leže na jajima koje ne vole da ostavljaju čak i zbog hrane, a nakon izleganja vode računa i čuvaju piliće dok ne ojačaju.