U sklopu 90. Međunarodnog poljoprivrednog sajma u Novom Sadu u hali 6  postavljen je deo izložbe Muzeja Vojvodine Pšenica – od njive do trpeze.

Muzej Vojvodine ima jedinstvenu arheobotaničku baštu u ovom delu Evrope, gde niču biljke koje su jeli naši preci još pre 45.000 godina, a njen tvorac je Aleksandar Medović, arheobotaničar iz ove ustanove koji pronalazi i oživljava biljke iz daleke prošlosti.

Na izložbi  su izloženi arheološki predmeti iz zbirki Muzeja Vojvodine i poljoprivredna mehanizacija iz Muzejske zbirke Kulpin.

Autori ove kompleksne interdisciplinarne izložbe su: viši kustos arheobotaničar Aleksandar Madović, muzejski savetnik inžinjer poljoprivrede Filip Forkapić, kustos arheolog Ildiko Medović i kustos etnolog Aleksandar Antunović.

“Mi sa pšenicom živimo 8 hiljada godina na ovim prosorima i to je bila naša želja i želja Novosadskog sajma, da napravimo nešto zajedničko što će ostati nama i njima. Ovo je inderdiscipinarna pričao pšenici, koja nas prati 8 hiljada godina, dolaskom prvih stočara i ratara, bez nje ne bi bilo ni naše civilizacije, naš sagovornik  Aleksandar Madović.

Kada kažemo pšenica mnogi misle na jednu vrstu pšenice, međutim u pitanju su pet i to: jednozrna, dvozrna, Timofejeva, obična pšenica i spelta.

Obična pšenica zajedno sa tvrdom, odnosno makaroni pšenicom (Triticum durum Desf.) formira grupu tzv. golozrnih pšenica. Prilikom vršidbe ovih vrsta, zrno ispada iz plevica i za razliku od plevnih vrsta pšenice kod kojih se zrna čuvaju obuvena plevicama njihova zrna se skladište kao golo zrno. Iako tako ne zvuči, ali ovo je drastična promena u obradi i čuvanju pšenice u praistoriji. Delovi klasnog vretena meke pšenice su kratki i konveksni, dok su kod tvrde pšenice sa ravnim stranama obrnuto konični. Ovo je jedina razlika između ove dve pšenice kad je u pitanju arheobotanički materijal. Razlika u obliku zrna ne postoji, tako da njihov identitet na arheološkim lokalitetima zavisi od sekundarnih produkata. Obična pšenica zajedno sa krupnikom (T. spelta L.) pripada grupi heksaploidnih, dok tvrda pšenica zajedno sa dvozrnom pšenicom (T. dicoccon (Schrank) Schübl.) pripada tetraploidnoj grupi pšenica. Veoma čest problem u arheobotanici predstavlja odvajanje ugljenisanih zrna obične pšenice i krupnika. Na arheološkom lokalitetu Feudvar kod Mošorina (Kroll and Reed 2016), ali i drugim lokalitetima  u bronzanom i gvozdenom dobu zrna obe vrste se često nalaze u istim kolekcijama i neupućenom oku stvaraju poteškoće u identifikaciji (Medović 2010; Medović et al. 2021). Razliku čine ostaci račvi klasića krupnika i delova klasnog vretena kod obične pšenice. Prvi nalazi obične, odnosno makaroni pšenice kod nas vezuju se za mlađe kameno doba (van Zeist 2002). Dokazi postojanja zasnivaju se samo na identifikaciji zrna, tako da nije sigurno da li je u pitanju tvrda ili meka pšenica. Svakako, obična pšenica dobija na značaju tek u bronzanom i gvozdenom dobu.

Za razliku od jednozrne, dvozrne i timofejeve pšenice, obična pšenica je prava hlebna vrsta – testo od pšeničnog brašna se „dobro diže“. Zrna jednozrne i dvozrne pšenice se više koriste za kuvanje nego za pečenje hleba. Dakle, svakako je postojala potreba za još jednom vrstom pšenice posebne namene.

Mnogobrojni nalazi delova klasnog vretena obične pšenice u feudvarskom naselju ukazuju na to da je pšenica u naselje unešena neovršena, odnosno kao klasje. Uobičajena praksa je da se pšenica vrši na gumnu, van naselja, a da se plevice  i delovi klasnog vretena ispali pritom izbacuju na njivu. Najverovatnije je požnjeveno samo klasje obične pšenice, što ukazuje na njen drugačiji tretman i status kulture posebne namene. Isto se može reći i za druga naselja iz ovog perioda (Medović 2002, 2010, 2016; Kišgeci and Medović 2006). Obična pšenica postaje glavna vrsta na oranicama u Vojvodini tek dolaskom Rimljana. Ali, na varvarskoj strani i dalje dominiraju plevne vrste pšenice (Medović 2009). Međutim, tok istorije ne može da se vrati unazad i obična pšenica, uz manje padove, preuzima primat koji je do danas neprikosnoven.

Izložba predstavlja prikaz uzgoja pšenice na prostoru Vojvodine od pojave prvih ratara sve do polovine 20. veka. Posetiocima je dočarana evolucija uzgojnog procesa, ali i njen kulturološki značaj u praistoriji i tradicijskoj kulturi Vojvodine. Tematski podeljena na osnovu etapa u tehnologiji proizvodnje pšenice od pripreme zemljišta do upotrebe u ishrani, a svaka celina je predstavljena arheološkim materijalom i poljoprivrednom mehanizacijom uz mnoštvo ilustrativnog materijala.

Svo vreme trajanja Poljoprivrednog sajma uz izložbu će biti organizovani i edukativni programi čiji je autor Dragana Vujaklija, viši kustos pedagog. Kao ističe naš sagovornik za Sajam su uspeli da naprave praistorijsko pivo od dvozrne pšenice, sa 4 posto alkohola, to je za naše podneblje nešto odlično.

Ildiko Medović iz Muzeja Vojvodine, arheolog i gastroheritolog. Ona istražuje šta su ljudi u prošlosti jeli, i kako su spremali. Za izložbu su napravili replike, eksponate hlebovo na bazi pšenice, kaše od praistorije. Hlebovi su napravljeni od autentičnih vrsta pšenice, jednozrne , dvozrne, spelte i meka pšenica.

Sa željom da zaštitimo prirodno okruženje u kojem živimo i obezbedimo našoj deci budućnost kakvu zaslužuju prilikom realizovanja ove izložbe korišćeni su pretežno ekološki prihvatljivi materijali.

Jedna zanimljivost

U starom Egiptu dvozrna pšenica koristila se kao test za trudnoću. Postupak je išao tako da je žena urinirala na zrno desetak dana. Ako ono proklija znači da je trudna. Rezultati su bili tačni u oko 70 odsto slučajeva. Čak se mogao odrediti i pol, samo je postupak bio malo komplikovaniji. Trudna žena bi urinirala u dve posude, u jednoj je bio ječam, a u drugoj dvozrna pšenica, pa ako nikne ječam znači da je mali dečak, a pšenica da je devojčica.