Nije retkost, pogotovo u brdsko-planinskim predelima u kojima zemljišta nisu pogodna za gajenje voćaka, da stara stabla kvalitetnih sorti kruške, bilo da je reč o okućnici ili čitavim voćnjacima, daju slab i nekvalitetan, ili češće, nikakav rod. Ranije se smatralo da to tako mora da bude, takva su zemljišta, klima i voćari ništa nisu preduzimali da voćkama vrate rodnost. Razvojem nauke, stvaranjem novih sorti i povećanjem svesti da se iz voćnjaka podignutim na takvim zemljištima, uz popravke, može ostvariti dobit, u starim zasadima krušaka se počelo više ulagati.

Uzroci koji se ne mogu promeniti ali se mogu popraviti. Zna se da su najčešći uzroci nerodnosti ili slabe rodnosti kruške prvenstveno nepovoljni prirodni činioci kao i loš izbor sorti, nepravilno odabrane sorte oprašivača, preduboka sadnja, preterana bujnost i iznurenost stabala. Često kruške uopšte ne rađaju ili daju vrlo slab rod zbog nepravilno izabranog zemljišta ili položaja.One mogu redovno da daju obilan rod samo ako su zasađene na dubokom i aeriranom zemljištu, optimalne plodnosti. Ako su za njih odabrane neodgovarajuće parcele treba raditi na tome da se takvo zemljište  što pre i što bolje popravi.

Laka i peskovita zemljišta se popravljaju obilnim đubrenjem stajnjakom, a teška, zbijena i vlažna drenažom, humifikacijom i eventualno kalcifikacijom. Da bi se popraka zemljišta obavila pravilno i pravovremeno potrebno je obaviti kontrolu plodnosti zemljišta i na osnovu rezultata analize kao i preporuka i saveta za đubrenje, isto obaljati kako u periodu vegetacije tako i u toku perioda zimskog mirovanja, kako prirodnim tako i veštačkim đubrivima. I položaji odnosno ekspozicije terena, geografska širina, nadmorska visina i klima, često mogu da budu uzrok nerodnosti kruške. U vlažnim krajevima južni položaji su pogodni čak i na nadmorskim visinama ispod 100 m. za sve pa i zimske sorte krušaka. S druge strane u aridnim rejonima i na manjim nadmorskim visinama južni položaji su nepogodni zbog nedostatka vlage, a istočni zbog opasnosti od mrazeva za vreme cvetanja kruške. I otvoreni položaji koji su izloženi jakim vetrovima nisu pogodni zato što u periodu cvetanja vetar isušuje žigove tučka cvetova krušaka i time otežava oplodnju, a pred zrenje kida plodove.

Nedostaci nepogodnih položaja teško se otklanjaju. Jedino se boljom negom voćaka, pravcem redova sever – jug zbog ravnomernog osvetljavanja terena, podizanjem vetrozaštitnih pojaseva i primerenom zaštitom protiv poznih prolećnih mrazeva rodnost krušaka može poboljšati. Nepravilan izbor sorti oprašivača je takođe važan razlog nerodnosti ovih voćaka. Do kraja prošlog veka u mnogim krajevima naše zemlje podizali su se zasadi isključivo s jednom sortom čija su stabla svake godine obilno cvetala ali praktično nisu donosila rod, osim ako je sorta bila sklona partenokarpnom obrazovanju plodova jer su izostali oprašivači.

Zbog toga je neophodno da se prilikom podizanja savremenih i intenzivnih zasada pored glavnih, izaberu i adekvatne sorte kao oprašivači. A u starim zasadima, u kojima stabla obilno cvetaju, oni se mogu naknadno posaditi. Bolje je saditi sorte oprašivače pored glavne osrte u redu nego saditi posebne redove sorte oprašivača. Kruške preduboko posađene takođe slabo napreduju i daju oskudan ili nikakav rod. naročito ako je zemljište teško, zbijeno i hladno. Zato, prilikom sadnje treba voditi računa da se sadnice voća ne zasade previše duboko. Pa tako, sadnice na sejancu divlje kruške mogu da se zasade najviše 5 cm dublje nego što su bile u rastilu, a na vegetativnoj podlozi dunji najviše 10 cm dublje.  Praksa je pokazala da ako su kruške duboko posađene, greške će se primetiti još dok su stabla mlada, onda je najbolje da se pravilno i u periodu zimskog mirovanja izvade iz zemlje i ponovo zasade na propisnu dubinu. Ako se greška pak otkrije kada su voćke već u drugoj, trećoj vegetaciji ili starije, tada se preporučuje da se oko svakog stabla otkopa zemlja u obliku činije, sve do  korenovog vrata jer će se tako poboljšati vazdušni, toplotni i vodeni režim u zoni korena voćke čime će se podstaći vegetativni porast, obrazovanje cvetnih pupoljaka, bolje zametanje plodova i uopšte obilnija rodnost stabala. Prevelika bujnost je, kod svih vrsta, u suprotnosti s rodnošću voćaka. Da bi mogle da obrazuju cvetne pupoljke, kruške, a posebno one koje su okalemljene na generativnim podlogama, moraju u svojim tkivima da imaju uravnotežen odnos ugljenohidratne hrane i mineralizovanog azota. Kada se takva stabla obilno đubre azotnim đubrivima i oštrije orezuju, misleći da će se tako smanjiti bujnost krune, dobiju se suprotni rezultati jer,  pri obilnom đubrenju azotom ili pri oštrijoj rezidbi, kruške rastu preterano bujno, a rodnost slabi ili izostaje.