Kajsija raste kao žbun ili nisko drvo, visoko 8—12 m, sa stablom prečnika do 40 cm. Oblik krošnje je okrugao, ponekad pljosnat. Kora stabla je tamnosiva, uzdužno ispucala. Mlade grane i lisne drške su često crvenkaste boje. Listovi su ovalni, dugi 5—10 cm, široki 5—8 cm, sa špicastim vrhom, zaobljenom bazom i nazubljenom ivicom. Lisne drške su duge 2—4 cm.

Cvetovi imaju kratku cvetnu dršku, pa često imaju izgled sedećih cvetova. Razvijaju se usamljeno ili u parovima, najčešće pre listanja biljke. Prečnik cveta je 2—4,5 cm. Cvetna loža i čašični listići su dlakavi, krunični listići su bele do bledoružičaste boje, dugi 11—15 mm. Kajsija je samooplodna, retko stranooplodna biljka (auto-inkompatibilni su na primer kultivari ‘Riland’ i ‘Perfection’). Najvažniji oprašivač je pčela.

Plod je koštunica, podseća na malu breskvu, prečnika 1,5—2,5 cm, žute do narandžaste boje, ponekad i crvene na strani izloženoj suncu. Jedno seme se nalazi unutar tvrde koštice. Diploidni broj hromozoma je 2n=16.

Prema statističkim podacima iz 2005. godine, najviše kajsija se proizvodi u Turskoj (390.000 tona godišnje[4]), Iranu (285.000) i Italiji (232.000). U Srbiji postoji 1,7 miliona sadnica kajsije, a godišnja proizvodnja je oko 40.000 tona[5]. Kajsije se obično prerađuju i prodaju kao sušene, dok se u Srbiji najviše koriste za proizvodnju sokova, džemova i kompota. Sem za potrebe ishrane stanovništva, kajsija se koristi kao dekorativna vrsta, a njeno drvo je visokih mehaničkih i dekorativnih kvaliteta.

U Srbiji se uzgajaju sledeće sorte kajsija:

Ambrozija (S. Ambrogio), poreklom iz Italije

Breda, poreklom iz Holandije

Domaća rana, domaća sorta

Kečkemetska ruža (Kecskemeti rozsa), poreklom iz Mađarske

Krupna rana, domaća sorta

Mađarska najbolja (Ungarische Beste), poreklom iz Mađarske

Holubova (Holubova Merunka), poreklom iz Čehoslovačke

Rakovski, poreklom iz Austrije

Crvena rana, domaća sorta