Ljiljana Gavrilović je majka četvoro dece i živi u selu Beomužević, blizu Valjeva. Bavi se poljoprivredom zajedno sa suprugom Velimirom. Što se tiče stočarstva ima 13 krava, tri junice, kao i voćarske kulture poput malina, kupina i šljiva. Pored toga, uzgaja i žitarice: pšenicu i kukuruz na 10 hektara zemlje.
Ljiljana se bavi mešovitom poljoprivredom. Stoka koju drži uglavnom služi za proizvodnju mleka, koje svakodnevno prodaje mlekari, dok sama proizvodi sir samo za potrebe svoje porodice. Trenutno muze oko 300-350 litara mleka dnevno. “Koncentrat za krave kupujemo kako bismo povećali prinos mleka, dok ostatak hrane sami proizvodimo – pšenicu i kukuruz.”
Zemljište je podeljeno na 5 hektara kukuruza, dok ostatak čine pšenica i livada. Planira da proširi proizvodnju kupina i malina – trenutno ima oko 50 ari pod malinama i kupinama. Ove godine cena kupina je bila vrlo dobra, čak i do 160 dinara po kilogramu, dok su maline, zbog suše, imale manji prinos i cenu od oko 230 dinara po kilogramu.
Život na selu je zahtevan. Ljiljana svakog jutra ustaje u 5 sati, muze krave, a potom se vraća kući da pripremi decu za školu i obavi sve ostale kućne poslove. Zimi ima više vremena za odmor, ali leti, tokom sezone rada na malinama i kupinama, nema puno vremena za pauze. “Leto je najteže, ali to je život na selu,” kaže Ljiljana.
Iako je život na farmi zahtevan, ona je zadovoljna svojom situacijom, a njen najstariji sin je zainteresovan da se bavi poljoprivredom i verovatno će ostati na farmi. “Rado bih podržala decu u njihovim odlukama, ali neću ih sputavati. Ako žele da idu, neka idu, a ako žele da ostanu, to je njihova odluka.”
Poljoprivreda u Srbiji nije jednostavna, ali Ljiljana je iskoristila subvencije kako bi unapredila mehanizaciju. Prošle godine je, zahvaljujući sredstvima iz programa za ruralni razvoj, uspela da kupi podrivač sa 70% subvencije, preko Agrorazvoja. “Bez tih subvencija, ne bismo mogli da priuštimo ovakvu opremu,” objašnjava ona.
Ljiljana smatra da poljoprivreda na selu ima budućnost, iako se suočava sa mnogim izazovima, kao što su manjak radne snage i neizvesne cene proizvoda. “Teško je, ali ja volim svoj posao i za sada sam zadovoljna. Uvek se trudim da unapredim proizvodnju, kao i da nastavim da radim kako bih obezbedila svoju porodicu.”
Iako nije sigurna šta će budućnost doneti, Ljiljana se nada da će njeni sinovi, posebno najstariji, nastaviti tradiciju porodične poljoprivredne proizvodnje. Na kraju, ona veruje da bez truda i upornosti, život na selu ne bi mogao da opstane.