Opanci su deo srpske tradicije, ali su kroz istoriju često bili predmet podsmeha. Njihova upotreba datira još iz Srednjeg veka, a prvi zapis o obući kod Srba potiče iz X veka u delu vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita. Danas, međutim, opanci postaju inspiracija i za svetske dizajnere.

Opanci – obuća celog Balkana

Opancu su tradicionalna obuća. Međutim, opanak nije karakterističan samo za Srbiju. Opanke su nosili i u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Albaniji, Bugarskoj i Rumuniji. Slični modeli postoje i u Rusiji, Moldaviji i Ukrajini. U Torontu se čak nalazi muzej obuće, gde je izložen autentičan par opanaka iz Srbije.

Udobni, praktični i dugotrajni

Opanci su izuzetno udobni i laki za nošenje. Iako se danas koriste uglavnom u kulturno-umetničkim društvima, nekada su bili svakodnevna obuća seoskog stanovništva. Njihova izrada zahteva veštinu i strpljenje, a pravi majstori opančari su sve ređi. Jedan od njih je Miroslav Pavlović iz sela Kloka, na obroncima Topole.

Miroslav Pavlović – poslednji čuvari zanata

Miroslav je zanat nasledio od oca, koji ga je preuzeo od svog oca. Umesto da se bavi poljoprivredom, iako živi na selu, posvetio se izradi opanaka. Danas, tržište preplavljuju jeftine imitacije iz Kine, međutim Miroslav ostaje dosledan kvalitetu i ručnoj izradi. Njegovi opanci su gotovo u potpunosti izrađeni ručno – od sečenja kože do šivenja i oblikovanja.

Kvalitet na prvom mestu

Kako bi opanak bio dugotrajan, neophodno je koristiti najkvalitetniju kožu. Folklorni igrači svojim okretima i brzim pokretima testiraju izdržljivost ove obuće. Najvažnija stvar je da opanak mora da bude udoban i da čvrsto drži stopala i noge. Miroslav je svestan odgovornosti svog zanata, ali ističe da se od njega može i pristojno živeti. Kada stigne velika porudžbina, radi se danonoćno. Osim KUD-ova, opanke često naručuju i turističke organizacije kao suvenire.

Budućnost opančarskog zanata

Danas je malo pravih opančara – mogu se izbrojati na prste jedne ruke. Miroslav je jedan od poslednjih čuvara ove veštine, ali njegov sin nastavlja porodičnu tradiciju. Iako još uči, vremenom će savladati sve veštine potrebne za izradu kvalitetnih opanaka. Osnovni problem je što kvalitetne kože ima sve manje pa se snalaze na razne načine.

Zanimljivo je da su opanci, nekada simbol ruralnog života, postali inspiracija modnim dizajnerima. Restilizovani modeli nalaze put do modnih pista, a Miroslav, jedan od retkih opančara u Šumadiji, ima sve više posla. U njegovoj radionici odzvanjaju zvuci stare mašine i gumenog čekića, dok on i sin vredno rade, ispunjavajući porudžbine na vreme.

Tako porodica Pavlović živi od svog zanata, dok se u daljini čuju zvončići stoke koja spokojno pase – simbol jednog vrednog, autentičnog i neprolaznog načina života