U domu porodice Bošković tradicija se ne prekida – breskva i dalje rađa, ukućani rade zajedno, a u fabriku se – ne ide.
Kada se iz Valjeva krene ka Pričeviću, uskim asfaltom koji seče valjevska brda, stiže se u selo koje čuva jednu od onih priča zbog kojih poljoprivreda u Srbiji nije nestala. U bašti Zorana Boškovića, dok breskva zri na suncu, ne čuje se samo zuj pčela – čuje se i poruka da se može, kad se hoće.
„Dobro je rodila, s obzirom na dva jaka mraza – jedan u martu, drugi u aprilu“, kaže Zoran. „Nektarina je dosta stradala, kao i sorta pod šifrom, ali breskva je iznela. Imali smo šta i da proredimo.“
Sorta koja je dominirala ovih dana je Diksired – starija američka sorta koja se odlikuje velikim plodovima, jarko žute do crvenkaste boje, sa sočnim mesom i izrazitom aromom. Idealna je za ranu prodaju. Pre nje brali su Spring Gold i Spring Krest, takođe rane sorte, nežne strukture, pogodne za svežu potrošnju. „Cena se kreće oko 150 do 180 dinara, a sada se već sprema i berba Diksireda za nekoliko
dana“, kaže domaćin. Na 700 stabala breskve i još po 300 stabala jabuke i kruške, u dvorištu se i dalje radi punom snagom. „Imamo i šljivu – stenlejku i staru požegaču. Nije to neki veliki rod, ali je domaće, naše“, dodaje Zoran. U stočarstvu drže četiri krave, jednu junicu i 50 ovaca sjeničke rase – izdržljive i pogodne za pašnjake valjevskog kraja. Cene nisu ohrabrujuće: „Jagnjad su pala na 400 dinara – ispod svake cene. Telad su bolja – muška idu i do 120.000, ženska oko 105.000 dinara.“
U polju i voćnjaku niko nije izuzet: „Radimo svi – ja, žena, deca. Nemamo radnike, i ne trebaju nam. Mi proredimo, orežemo, beremo. Sve je u našim rukama.“ I stvarno, porodica Bošković rado je pozirala za naš magazin – ponosno, bez mnogo reči, kao što pravi domaćini i umeju.
Plasman je, priznaje, sve teži. „Narod više ne ide na pijacu. Imamo jedan trgovinski lanac u Valjevu koji uzima od nas. Tako prodajemo. Nemamo hladnjaču, napravili smo prostoriju sa rashladnim uređajem, ali najbolje je kad se ubere – odmah da se proda.“ Od subvencija koriste ono što je dostupno – po hektaru I za gorivo. „Sa povraćajem, dizel nas izađe 129 dinara. To nam znači.“ Za mehanizaciju nisu uzimali nova sredstva.
„Održavam staru. Možda pre dron nego nov traktor“, kaže uz osmeh. Breskve su u punom rodnom dobu. „Zasadi imaju 12 godina. Očekujem 30 do 35 kilograma po stablu. Ostavljam 30–40 rodnih grana, po jedan kilogram na granu – to je sasvim dovoljno. Preferiram krupnoću četvorke i petice, to se traži – 65 do 70 milimetara. Ako se lepo proredi, dobije se vrhunski kvalitet“, priča Zoran. Omiljena mu je sorta
Redheven – mirisna, sa mesom koje se lako odvaja od koštice. Idealna za džem, ali i za svežu konzumaciju. „Posle nje ide San Krest i neke nove sorte koje sam uzeo u Begaljici. Nije mi ni ime poznato, ali rodi.“ Poslednja berba traje do 15, nakon čega se sve priprema za
sledeću godinu.
„Život u Pričeviću nije lak, ali nije ni loš. Subvencije ima, malo se živnulo u poslednjih par godina. Vidi se da ima para u poljoprivredi. Al’ mleko je problem. Ljudi su nezadovoljni – treba to rešavati.“
Na kraju, na pitanje da li bi radije radio u fabrici nego na svom imanju, Zoran odgovara bez dileme: „Ma nema tu para. Ja ne bih išao. Ovo je moje, tu sam svoj
čovek.“
