Stručnjaci  smatraju da se gajenjem višnje u gustom sklopu može povećati prinos po hektaru u odnosu na prosečne za 2,5 do 3,5 puta. Ulaganja nisu mnogo veća pa se ovakva proizvodnja isplati. Takođe, rezidba i berba su lakše, brže i jeftinije. Iako je prinos najvažniji pokazatelj, uvođenje gustog sklopa opravdava i kvalitet ploda. U Srbiji se godišnje proizvede preko sedamdeset hiljada tona višnje. Prosečan prinos je oko deset tona po hektaru. To je veoma malo, jer se smatra da je optimalan rod dobrog kvaliteta dvadeset tona po hektaru.  Najzastupljenije sorte su „oblačinska“, uglavnom kao izdanačka i spontano raširena „cigančica“. Ostalo su krupnoplode („hajmanova konzervna„, „reksele„, „šumadinka„), kalemljene na divlju trešnju, dok su vegetativne podloge manje zastupljene.

Višnja se ubraja u red najcenjenijeg voća, uglavnom u industrijskoj preradi.

Njeni aromatični plodovi su vrlo pogodni za spravljanje raznovrsnih prerađevina (kompot, sokovi rakija-višnjevača i dr.). Osim toga, pojedine sorte višnje su pogodne i za upotrebu u svežem stanju, što im značajno može povećati vrednost.

U našim uslovima višnja cveta u drugoj i trećoj dekadi aprila, zavisno od klimatskih uslova i bioloških osobina sorte. Oprašivanje višnje uglavnom se obavlja insektima i to u prvom redu pčelama.

Za jedan hektar  potrebno je 4-6 košnica.

Vreme dozrevanja višanja zavisi od bioloških osobina sorte i vremenskih uslova tokom dozrevanja. U našim klimatskim uslovima to je vreme od sredine do kraja juna.

Višnja stupa u rod u trećoj godini nakon sadnje, dajući rod od 0,6 do 6 kg po stablu, zavisno od bioloških osobina sorte.

U razdoblju od četvrte do šeste godine daje rod od 5 do 30 kg, od sedme do desete godine od 10 do 60 kg, od jedanaeste do petnaeste od 20 do 100 kg i posle petnaeste godine daje urod od 30 do 150 kg.

U pogledu klimatskih uslova višnja podnosi velike nadmorske visine, a isto tako uspešno podnosi i niske zimske temperature. Cvet višnje je dosta otporan na kasno prolećne mrazeve za razliku od drugih voćnih vrsta. Može se gajati i u sušnim područjima, s padavinama od 400 do 500 mm godišnje.

Višnja je u pogledu položaja i zemljišta vrlo skromna voćka, tako da se uspešno može gajati na svim položajima. Ipak, više joj odgovaraju otvoreni nego zatvoreni položaji. Najbolje uspeva na obroncima i blagim padinama okrenutim jugu, jugoistoku i istoku.

Može se uspešno gajati na gotovo svim, osim na previše vlažnim i teškim zemljištima. Najproduktivnija je ako se zasadi na lakoj peskovitoj ilovači, karbonatnom černozemu umerene vlažnosti i dovoljne plodnosti.

Pre sadnje u zemljište treba rigolovanjem (duboko oranje 40-60 cm) uneti u proseku oko 30 do 40 tona stajnjaka i 1.000-1.700 kg kompleksnog PK (fosfor-kalijum) đubriva, formulacije 0:15:30. Uzimanjem uzoraka i hemijske analize zemljiša, odnosno snabdevenošću pojedinim hranjivima, možemo precizno odrediti količinu unosa mineralnih đubriva.

Ukoliko se ne sprovede mera rigolovanja potrebno je iskopati rupe oko 60 cm široke i oko 50 cm duboke.

U periodu pune rodnosti treba svake jeseni đubriti sa 800 do 1.200 kg/ha, ili 2 do 2,5 kg po stablu kompleksnim mineralnim đubrivima NPK, čiji je odnos 10:12:26, posle čega zemljište treba zaorati. Rano u proleće, pak višnje pođubriti sa KAN-om sa 2 kg po stablu. Izmedu redova stvara se sponatana korovska flora, koja se tanjiračom zaorava i unosi u zemljište.

Razmak sađnje između reda i u redu zavisi od sorte, podloge, sistema gajenja, plodnosti zemljišta i načina berbe (ručno ili mašinski- trešenjem). Za naše prilike razmak između redova je 5 metara a u redu 4 metra. U ovakvom sklopu višnjika (5×4 m) moguće je berbu obaviti i mašinski-trešenjem. Ako se radi o plodu višnje za industrijsku preradu, onda se podrazumeva da se berba plodova obavlja mašinski- trešenjem (90-120 otresenih stabala u jednom satu).

Znači, na jednom hektaru površine potrebno je oko 500 sadnica višnje. Razmaci sadnje takođe mogu biti od 6×5 do 4×2,5 metara. Na taj način po hektaru se posadi od 333 do hiljadu sadnica.