Prihranjivanje je jedna od značajnijih agrotehničkih mera kojoj se mora brižljivo pristupiti. Svaka godina je specifična, pa je i tekuća posebna.

Tokom pristupanja ovoj meri potrebno je odmeriti dozu azota kako se ne bi isforsirale biljke koje bi kasnije imale problem sa bilansom vlage, bilo u slučaju viška ili manjka padavina.

Na sadržaj azota pored klimatskih činilaca utiču:

• Plodnost zemljišta,
•  Primenjenog osnovnog đubrenje u jesen,
• Tretmana žetvenih ostataka itd.

Jedan zaključak je da svaku veću parcelu pod pšenicom ili ječmom proizvođači treba da ispitaju i dobiju tačnu preporuku vezanu za prihranjivanje.

Rezultat ove aktivnosti treba da bude viši i stabilniji prinos dobrog kvaliteta što će proizvođaču obezbediti bolji profit.

Poruka proizvođačima šta treba da urade:

• U svakom slučaju treba uraditi analizu i konsultovati stručnjake pre donošenja odluke o prihranjivanju,
•  Guste i razvijene useve prihraniti manjim dozama u odnosu na normalno razvijene (sa jedan do dva bočna izdanka),
•  Obratiti pažnju na zdravstveno stanje useva,
• Uzeti u obzir zahteve sorti prema azotu i prema gustini sklopa,
•  Za ekstremne slučajeve treba predvideti primenu regulatora rasta,
• Treba beležiti sve preuzete mere i učinjene troškove kako bi se što bolje mogli sagledati efekti proizvodnje.