Lekovita svojstva cikorije nisu saznanja novijeg datuma. Naprotiv, za njen značaj znalo se još u vreme Karla Velikog, kada se cikorija počinje masovno koristiti na dvoru, u ishrani i lečenju. S obzirom da je biljka koja se lako gaji mnogi poljoprivredni proizvođači se odlučuju da je seju radi dalje industrijske komercijalne upotrebe jer se u svetu sve više koristi. Biljka ne potražuje posebne uslove kada je klima u pitanju ali ne zahteva ni previše bogato zemljište.

Za uzgoj cikorija višegodišnja biljka, zahteva srednje laka, plodna zemljišta sa dovoljno vlage. Cikorija se gaji dve godine , a razmnožava se direktnom setvom ili proizvodnjom rasada. Direktna setva se obavlja krajem avgusta i početkom septembra (jesenja) ili u martu (prolećna). Seje se na dubinu od oko 1 cm, uz obavezno valjanje.  Setva se obavlja u tople leje polovinom februara i neguje do kraja maja,kada se rasađuje na stalno mesto. Nega useva se sastoji kultiviranja,okopavanja sa plevljenjem, prihranjivanja i navodnjavanja.

Đubri se organskim i mineralnim đubrivima, prema rezultatima agrohemijske analize zemljišta. Dve trećine fosfornih i kalijumovih hraniva treba dati u jesen sa osnovnom obradom zemljišta, a preostali deo sa polovinom azotnih đubriva u proleće  u predsetvenoj pripremi. Druga polovina azotnih đubriva daje se  u vidu prihranjivanja , nakon sklapanja redova useva.

Seme za setvu treba da je čisto, zdravo i da ima dobru klijavost.Cikorija je usev rane prolećne setve, seje se u vreme setve jarih strnina. Međuredno rastojanje može biti od 20 do 40 cm.Seje se od 2 do 4 kilograma semena po hektaru.Dubina setve treba da je 2 do 3 cm.Rastojanje biljaka u redu treba da je 12 do 15 cm , odnosno željeni sklop je 200000  biljaka po hektaru.

Sve mere nege kod cikorije su kao i kod šećerne repe.Vađenje korena se obavlja u jesen, najčešće krajem septembra i početkom oktobra, kad prestane obrazovanje novih listova.Nakon vađenja koren treba očistiti i propisno skladištiti.Osim za farmaceutsku industriju koren cikorije se može koristiti i kao stočna hrana.

Cikorija biljka obiluje raznim hranljivim materijama, tu su vitamin A, B6, B11 (folna kiselina), C, E, P, K. Tu je i provitamin A u tragovima. Prisutni minerali su natrijum, magnezijum, cink, kalcijum, mangan, kalijum, gvožđe, bakar i fosfor. Za nju su karakteristične gorke materije i to cikorin u cvetovima, laktoin u listovima i stablu, a intibin u korenu. Potom sadrži pektin, holin, polifenole, masna ulja i organske kiseline (taninska, cikorijina kis.). Cela biljka se koristi, ali koren je najkorisniji: on se posle branja dobro očisti, raseče uzduž i niže da bi se sušio na promaji u hladu, ili u rerni (način smo opisali nešto niže u tekstu). Na isti način se sušei ostali delovi biljke – u vrlo tankom sloju i na otvorenom.

Jedna od najvažnijih supstanci koju vodopija sadrži u većoj količini jeste inulin. To jedinjenje je polifruktozid i samo se delimično vari, a veći deo dospeva u debelo crevo ne svareno. Zbog toga se smatra adekvatnom hranom za šećeraše. Inulina u korenu ima do čak 20 procenata, a kada se osuši i do 50 odsto sadržaja.