A da različite sorte šljiva imaju i različite namene, potvrdio je i naš sagovornik. Tako su Čačanska rana, Čačanska najbolja i Čačanska lepotica stvarane su da budu stone sorte. Pre 20 godina one su bile veoma tražene na ruskom tržištu, a Čačanska rana godinama se prodavala po ceni od jednog evra za kilogram.
Po meni šljivu za sušenje je najteže proizvesti jer ona mora da zadovolji najmanje 10 parametara. Ona treba da ima posebno dobru negu, zaštitu, đubrenje i sve ostalo kako bi zadovoljila kriterijume plodova za sušenje. Takav plod bi trebao da ima i zadovoljavajuću cenu. Ali, na terenu je situacija drugačija. Prerađivači se najčešće pojave avgusta, ponude što je moguće nižu cenu. Tu se pravi raskol između proizvođača i prerađivača, odnosno dobijanja kvalitetnog proizvoda. Ogroman problem postoji u kontinuitetu proizvodnje, prerade i plasmana. Zbog takvog odnosa svedoci smo ogromnog haosa u ovoj oblasti, objašnjava prof. dr Milisav Mitrović.
Međutim, u poslednjih pet godina situacija se promenila. Kupci je više nisu prepoznavali kao stonu sortu, tek poneko ju je otkupljivao po apsurdno niskoj ceni za pečenje rakije, solidne, ali ne i vrhunske. Upravo zbog cene koja nije mogla da pokrije ni troškove proizvodnje, mnogi proizvođači upravo ove sorte povadili su svoje zasade. Zaključak je da bismo na državnom nivou trebali da imamo koncept po kojem bi se znalo koji proizvođači trebaju da proizvode stone sorte, koji za sušenje, rakiju, pekmeze.
A kada je reč o izboru sorti za ove namene treba se podsetiti da je Požegača najmanje osam decenija bila dominantna ali njena večita mana su sitni plodovi. Današnji potrošači zahtevaju i da se sušena šljiva iskoštiči, tako da ono što kod Požegače ostane definitivno nije za komercijalne svrhe.
-Ali, zato su veoma pogone sorte Čačanska rodna i Valjevka. Ciljano za sušenje stvarana je sorta Mildora izuzetnih karaketristika plodova ali sa jednom manom – zbog prevelikog sadržaja suvih materija, odnosno šećera, čak i do 35 odsto kada je sušna godina, mnogo privlači pčele i druge insekte koji rilicom probuše pokožicu i takvi plodovi veoma brzo ulaze u proces truljenja odnosno monilie.
Samo zbog ovog razloga ova sorta se nije raširila i ako ima izuzetno dobar randman, od 3,1-3,3 kilograma svežih plodova potrebno je za kilogram suve šljive izuzetnog kvaliteta, ne crne boje. Kada se mezokarp otvori i odvoji od koštice on je jako lep, ćilibarno žute boje. Kako bi se prevazišla mana koju sam pomenuo potrebno je da ovoj sorti nalazimo adekvatne lokalitete, poput istočne Srbije, priča naš sagovornik.
I kako kaže, kada se govori o sušenju šljive, hteli ili ne, nama je došla sorta Stenlej kao glavna za sušenje. Ona ima adekvatnu krupnoću ploda, boju i rodnost, tako da se naveliko suši ali opet sa jednom manom – kada se mezokarp osuši u priličnoj meri karameliše i vezuje se za košticu što pravi problem kod iskoštićavanja. Za razliku od ove sorte, Čačanska rodna i Valjevka veoma su zahvalne u postupku sušenja, koštica se veoma lako odvaja od mezokarpa. Savet za proizvođače koji za sušenje uzgajaju Čačansku rodnu je da moraju oštro da je orežu kako bi se dobili što krupniji plodovi. Ova sorta je svoje ime upravo i dobila po izuzetnoj rodnosti jer po jednom cvetu donosi 2,2 ploda. Kada na stablu ima više plodova nego listova ne može se očekivati kvalitetan plod. Kada Čačanska rodna prerodi, njen plod je praktično neupotrebljiv. Ona se mora gajiti sa dobrim znanjem kako bi bila za sušenje.Valjevka je zahvalana za sušenje, ima čvrstu pokožicu tako da ne otpušta sok u postupku sušenja.
