Uz stalne klimatske promene i rast cena inputa, u uslovima kada je tržište poljoprivrednih prizvoda nestabilno i neizvesno, a ulaganja sve veća, ratari ne treba neracionalno i neadekvatno da primenjuju mineralna đubriva. Da bi se došlo do optimalne količine, postoje faktori koje treba sagledati i analizirati.
Polazi se od potreba biljke i planiranog prinosa. Uzimaju se prosečne vrednosti makro elemenata (NPK) koju će prinosom od jedne tone glavnog proizvoda sa ž.o. izneti usev.
Radi utvrđivanja sadržaja hranljivih elemenata u zemljištu i praćenja dinamike kojom se njihov sadržaj menja, neophodna je analiza tla. To je osnov racionalne primene mineralnih đubriva, a to često može doprineti značajnoj uštedi novca.
Ukoliko se primenjuje stajnjak, pri određivanju količine mineralnog đubriva treba uzeti u obzir količinu hraniva koja se u njemu nalazi. Prema dinamici njegovog iskorišćavanja u zemljištu, smanjiti količinu mineralnog đubriva. Prilikom određivanja količine ne treba zanemariti predusev, zbog načina đubrenja, iskorišćenja hraniva samog preduseva i postupka sa žetvenim ostacima.
Žetveni ostaci poput slame, kukuruzovine, lišća šećerne repe itd, osim visokog udela organske materije imaju i deo mineralnih materija koje sadrže biogene elemente u različitim količinama. Slama žita sadrži 0,45 -0,65 % N, 0,2-0,35 % P205 i 0,90- 1,60 % K20. Sadržaj azota i fosfora u slami je sličan kao u stajnjaku, dok je sadržaj kalijuma nešto uvećan. Kukuruzovina i ostaci suncokreta su bogati kalijumom, lišće i glave šećerne repe azotom (do 1,2%). Žetveni ostaci leguminoza (gajenih za seme) ostavljaju visoke količine azota (0,5-0,7%), kalijuma i kalcijuma.
Zaoravanjem slame i kukuruzovine u zemljište se unosi dosta ugljenih hidrata, odnosno ugljenika. Oni su hrana za mikroorganizme, koji se tada intenzivno razmnožavaju, azot uzimaju iz zemljišta. U ovim uslovima dolazi do njegovog manjka za kulturne biljke. Azotna depresija se najčešće uočava na usevu pšenice, žutilo u jesenjem periodu na mladim biljkama. Pri zaoravanju slame i kukuruzovine potrebno je pojačati đubrenje azotom, kako bi se „nahranili mikroorganizmi”. Zato se količina azota povećava za oko 0,7 kg na 100 kg ž.o. To je najčešće od 30-50 kg/ha azota.
Pri planiranju đubriva za leguminoze koje su azotofiksatori, manje količine azota biljkama neophodne su u početnim fazama rasta, dok se ne formiraju kvržice na korenu i primenu ograničiti na 30 – 50 kg/ha. Količinu P i K treba primeniti zavisno od sadržaja u zemljištu. Iako je suncokret skromnijih zahteva u odnosu na većinu jarih kultura, đubrenje je obavezno. Azot je elemenat koji ima najdominantniji efekat na prinos, ali ovo hranivo ne treba davati više od 70 kg/ha jer usev postaje bespotrebno bujniji, podložan bolestima i smanjuje se sadržaj ulja u semenu.
