Kristalizacija meda je proces koji mnoge zbunjuje. Popularno mišljenje jeste da ukoliko se med kristalizuje, onda je u njega dodat šećer. Zapravo, kristalizacija meda je potpuno prirodan i spontan proces i ona je jasan znak da je med organski!

Kristalizacija meda je proces koji mnoge zbunjuje. Popularno mišljenje jeste da ukoliko se med kristalizuje, onda je u njega dodat šećer. Zapravo, kristalizacija meda je potpuno prirodan i spontan proces i ona je jasan znak da je med organski.

Kristalizacija meda je prirodan proces koji se dešava kada šećeri u medu prelaze iz tečnog stanja u čvrsto stanje, stvarajući čvrste kristale. Ovaj proces može izazvati promene u boji i teksturi meda, pretvarajući ga iz tečnog u gusti, kremasti ili čvrst oblik. Međutim, ovaj proces ni na koji način ne utiče na njegov ukus, naprotiv mnogo je bogatiji i ističe aromu samog meda. Takođe, kristalizacija meda ne utiče na njegov rok trajanja pošto je pčelinji med jedna od retkih namirnica koja praktično ne može da se pokvari. Zbog hemijskih komponenti koje se dodaju falsifikovani med nije u mogućnosti da formira kristale i uvek ostaje u tečnom stanju zbog čega je kristalizacija vrlo značajan pokazatelj ispravnosti i kvaliteta samog meda.

Kristalizacija meda nastaje zbog visokog sadržaja šećera (ima oko 70 odsto prirodnih šećera) pre svega glukoze (grožđani šećer) i fruktoze (voćni šećer) a 20 odsto vode.  Kada se koncentracija ovih šećera poveća u medu oni se spajaju u kristale. Brzina kristalizacije zavisi i od sićušnih ostataka polena ili saća u samom medu zato što ove čestice služe kao osnova za formiranje kristala. Zbog toga se ne prerađeni med brže kristalizuje od onog koji je prošao proces prerade i uklanjanja čestica voska, saća, polena…

Temperatura igra važnu ulogu u brzini kristalizacije meda i što je hladnije ovaj proces je brži, zbog čega je kristalizovan med i najčešće zastupljen na tržištima zemalja sa hladnijom klimom. Na ovaj proces utiče i način čuvanja meda, jer ako je temperatura niža od 10 stepeni on će se brže kristalisati. Zato med ne treba čuvati u frižideru već na sobnoj temperaturi. U želji da med vrate u prvobitno stanje mnogi teglu stave u vrelu vodi kako bi se kristali istopili. Prilikom ovog procesa treba voditi računa da vrela voda ne prelazi 40 stepeni zato što dugotrajno izlaganje visokim temperaturama oštećuje med i dovodi do gubitka hranljivih sastojaka.

Med se osim šećera znatno manjim delom sastoji od vode. Što manje vlage u medu to je proces kristalizacije sporiji i obrnuto.

Kristalisani med najčešće ima svetliju nijansu u odnosu na boju kad je u tečnom stanju.  Kristalizovani med može imati bogatiji i intenzivniji ukus od tečnog meda iste vrste, dok kvalitet ostaje nepromenjen.

Kristalizacija meda može rezultirati različitim teksturama u zavisnosti od vrste meda i uslova u kojima se kristalizuje. Na primer, neki medovi postaju čvrsti poput kristala šećera, dok su drugi kremasti i glatki.  Sastav meda igra ključnu ulogu u stvaranju teksture kristalizovanog meda. Medovi sa višim sadržajem glukoze obično imaju tendenciju da budu čvršći, dok oni koji imaju više fruktoze dobijaju kremast izgled. Na teksturu utiče i brzina same kristalizacije meda. Ukoliko do ovog procesa dolazi brzo tekstura meda će najčešće biti sastavljena od sitnih kristala i imaće kremasti izgled, dok sporija kristalizacija može dovesti do krupnijih kristala i čvršće teksture. Na sam izgled kristalizovanog meda može uticati i dodavanje raznih sastojaka kao što su semenke, orašasti plodovi ili voće jer će oni dati dodatnu dimenziju teksture i ukusa.