Na nedavno održanom sajmu voća i povrća u Berlinu, skupili su se proizvođači i trgovci iz celog sveta. Dobra organizacija preciznih nemaca nadmašila je sve što sam igde u svetu video. Toliko ljudi, toliko automobila, toliki vašar a nigde gužve.
Obezbeđen free WIFI u svim halama, obezbeđena mesta za satanke i flasteri za umorne noge i žuljeve. Ipak, sajam se prostire na 25 ha, treba to obići…Međutim, ono što me još uvek drži i muči je pitanje- koliko se to hrane proizvodi u svetu? Govori se o narastajućem broju stanovnika u svetu, postavlja se pitanje – ko će nahraniti toliki narod? A moje mišljenje posle ovogodišnjeg sajma u Berlinu je potpuno drugačije.
Proizvođači su doneli uzorke voća i povrća, nekom voću nisam zapamtio ni ime. Razni ukusi, boje, oblici i čudesa koja samo majka priroda može da nam podari. Iako sam više puta bio, video, svaki put se začudim šta sve ima na ovom svetu. I to sve spakovano kao da je sam, Bog da mu dušu prosti Gianni Versace dizajnirao i ponudio.
Stekao sam utisak hodajući kroz hale i hale da proizvođači imaju problem da prodaju robu, da robe ima na pretek, da je ima u suvišku. A ne u manjku kako se priča.
Znam da se Rumunija, Bugarska, Srbija, pa i mnoge druge zemlje nalaze u situaciji da nemaju dovoljno radne snage. Znam da se ljudi sele iz jedne zemlje u drugu. Takođe znam da se i umom selu može kupiti avokado, mango pa čak i liči… Znam da postoje i zemlje gde ljudi gladuju, ali to je uglavnom zbog političke situacije ili zbog ratova. Dakle, dragi moji, proizvodnja hrane ide uzlaznom putanjom, pitanje je ko će to da kupi? Ko će to da pojede? Možda sledeće godine treba u Berlinu organizovati sajam posvećen natalitetu i rađanju novih konzumenata…
