Sadržaj šećera u nektaru se kreće od 5 do 80%, u medljici od 5 do 20% ,ali se taj procenat sušenjem na vazduhu vrlo brzo može koncentrovati do 70%. Medljika, nasuprot nektaru, ima vrlo širok spektar raznih šećera pa privlačnost za pčele ne zavisi samo od izvora medljike nego i od njenog sastava šećera i drugih materija. Upravo zbog toga pčele izbegavaju pojedine izvore medljike koji bi nama možda bili interesantni.
Da bi jedno pčelinje društvo moglo da napravi rezervu hrane potrebno je da ima odgovarajuću snagu. Slaba društva koriste skoro sve pčele za uzgoj legla, ona praktično žive na hrani koju im obezbedi pčelar. Srednje jaka društva mogu doneti neku rezervu hrane ali pravu rezervu hrane koja vidno raste mogu doneti samo jaka društva. Jedino kod jakih društava pčelar ima šta da vrca ali i da pčelama ostane neophodna količina za nesmetan život kada nema unosa nektara.
Da bi zgusnule uneseni nektar/medljiku, pčele polako izbacuju kap koju pridržavaju jezikom pri čemu se površina kapi postepeno povećava. Na toplom vazduhu u košnici voda isparava čime počinje zgušnjavanje. Još uvek prilično tečnu kap, poluproizvod, pčele skladište u blizini toplog legla ili u okviru samog legla. Tipično za ovaj deo posla je ostavljanje kapljica baš u leglo. Istovremeno sa ovim delom posla oko pretvaranja nektara/medljike u med, druge pčele neprestano lepezaju izbacujući vlažan vazduh iz košnice i zamenjujući ga svežim suvljim. Sveži vazduh se u košnici zagreje i na taj način može da primi veću količinu vlage da bi ga sa tako povećanom vlagom pčele ponovo izbacile napolje. U slučaju da su temperatura i vlaga u košnici slične onima van košnice pčelama je vrlo teško da izvrše zgušnjavanje unesenog nektara/medljike. Zato ne treba da nas čudi kada u saću nađemo ređi (tečniji) nektar/medljiku koji nije dovoljno zgusnut jer pčele nisu imale odgovarajuće uslove za rad.
Sirov odnosno zreo
Sledeći korak u nastajanju meda je dodavanje enzima u nektar/medljiku. Sa svakom predajom tečnosti, usta na usta, povećava se sadržaj enzima. I taj proces traje dok se ne dobije gotov med. Gotov (zreo) med pčele skladište u košnici iznad legla u ćelije saća i poklapaju ga skoro hermetički voštanim poklopcima. Poklopljeni med je znak za pčelara da je može pristupiti vrcanju. Nekoliko dana po završetku intenzivne ili tihe paše zreo je sav med koji u izuzetnim slučajevima može sadržati i manje vode od poklopljenog na početku. Takav tok događaja je posledica činjenice da unos na kraju paše ima praktično produženo vreme zrenja pre poklapanja dok već poklopljeni više ne može da isparava. Pčelar bi pre vrcanja trebao da uzme probu i izvrši merenje sadržaja vode u medu, najbolje uz pomoć refraktometra, mada može i na neki drugi način.
Ako je u pitanju med koji brzo kristališe, kao što je na primer med od uljane repice, treba ga izvrcati što pre jer će kasnije to ići vrlo teško pošto nepoklopljen med brže kristališe. Termin za vrcanje zavisi i od odluke pčelara o tome da li želi da vrca sortne medove odvojeno ili će vrcati sav godšnji unos u obliku mešanog meda. Izuzetak od ovog „pravila“ je medljika od jele ili ariša koja se može vrcati tek pošto se obezbedi da je pčele još jedan put prenesu i izvrše drugu fermentaciju.
