Konj koji živi u prirodi mogao bi da jede 16 sati dnevno! Konj u prirodi jede raznu biljnu hranu, travu, cveće, lišće, korenje ako nema trave, vodene biljke…

Jede polako i bira šta jede brzim pokretima usta.

Konji imaju mali želudac i to jedan, za razliku od krava koje imaju dva želuca. Konji jedu, grickaju travu, žvaću je, gutaju, a onda vare i izbacuju je malo po malo u vidu balege. Jedan od nedostataka u ishrani konja je taj da ne mogu izbljuvati ono što pojedu, jer u jednjaku imaju specijalne ventile koji se okreću samo u jednom smeru. Zato se konji moraju oprezno hraniti, jer loša i neredovna ishrana mogu dovesti do zaustavljanja rada creva, poznatog po nazivu kolika, koja se u nekim slučajevima završava i uginućem konja.

Za život u prirodi, koji ne zahteva preterano trošenje energije, sve potrebe organizma mogu se podmiriti samo zelenom travom ili senom. Veća fizička naprezanja, međutim, zahtevaju dodatnu količinu energije, koja se, opet, može dopuniti dodavanjem koncentrovanih hraniva – mahom zrnevlja žitarica. Obezbeđenje energetskih potreba predstavlja poseban problem kod sportskih konja. Za ekstremno velike napore, naime, potrebne su izuzetno velike količine koncentrovanih visokoenergetskih hraniva – njihovo varenje i iskorišćavanje je mnogo brže (80 odsto se apsorbuje u tankom crevu), što omogućava ređe hranjenje, jer se manjom količinom dobija veći efekat. To, međutim, ne znači da se koncentrovanom hranom mogu isključiti kabasta celulozna hraniva.

Potrebe u proteinima, koje nisu zanemarljive, posebno za jedinke koje rastu, ždrebne i dojne kobile, kao i sportske konje, uglavnom se mogu pokriti kombinacijom uobičajenih kabastih i koncentrovanih hraniva, dok se povećane potrebe u nekim finijim sastojcima (vitaminima i mineralima) mogu podmiriti posebnim komercijalnim dodacima i dopunskim hranivima.