Cinija (lat. ZinniaelegansJacq.) je  u našem narodu poznata kao „lepi dečko“.Cvetovi su u raznim nijansama u beloj, krem, zelenoj, žutoj, u boji kajsije, oranž, crvenoj, tamno-crvenoj, smeđoj, ljubičastoj, u boji jorgovana pa čak mogu biti dvobojni, šareni i prugasti

Jednogodišnja je  baštenska biljka,  grubog, žbunastog oblika. Raste uspravno sa dugom, tvrdom i čvrstom stabljikom koja može biti jednostavna ili razgranata, na kojoj se nalazi po jedan cvet koji su glavičastog oblika. Listovi su nasuprotni, horizontalni (sedeći) i obuhvataju stabljiku, ovalnog su oblika u osnovi skoro srcolikog oblika. Prekriveni  su sitnim dlačicama kao i stabljika. Rod Cinija (Zinnia) sadrži oko dvadeset vrsta i postoji preko stotinu sorti. Razlikujemo ih po visini, boji, izgledu cveta i latica. Obična cinija (commonzinnia): Cinija kaktus, Cinija liliput, cinija pepermint.

Visina cinije je različita i zavisi od vrste i to patuljaste koje mogu da narastu do 15 cm, srednje visoke do 90 cm i visoke koje retko narastu do 120 cm. Cvetovi su u raznim nijansama u beloj, krem, zelenoj, žutoj, u boji kajsije, oranž, crvenoj, tamno-crvenoj, smeđoj, ljubičastoj, u boji jorgovana pa čak mogu biti dvobojni, šareni i prugasti.

Vrsta cinija „Stari Meksiko“ više liči na divlju biljku sa jednim cvetom, nalik beloj radi sa širokim ljubičastim laticama. Novije sorte cinija su otporne na pepelnicu i druge bolesti. Poreklom su iz toplih područja Amerike i Meksika, mnoge baštenske vrste Zinniaelegans, razvijene (uzgojene) su od divljih vrsta koje rastu u Meksiku. Obična cinija (commonzinnia)je prebegla i odomaćila se u južnim delovima Amerike, uklučujući i centralnu Floridu. Cinija je dobila ime po poznatom nemačkom botaničaru (JohannGotftfriedZinnu).

Cinije lako rastu na dobro dreniranim, bogatim zemljištima ilovačom, na otvorenim i dobro osunčanim zemljištima ali uspevaće i na siromašnijim. Traže puno sunca što je karakteristično za većinu sorti. Bledo zelena sorta „Zavist“ toleriše blagu zasenu (hladovinu). Cinije najbolje uspevaju na dobro isušenim zemljištima sa retkim zalivanjem i odlično podnose sušu. Neke sortemogu da se uzgajaju i unutar domova i ne treba je iznositi pre aprila, već je treba čuvati u toplim prostorijama. Cinije mogu biti zaražene pepelnicom u vlažnim predelima, naročito ako nemaju dobru cirkulaciju vazduha oko njih.

Cinije su tople vremenske i jednogodišnje biljke. Najbolje uspevaju u klimatskim uslovima sa dugim, vrelim, sušnim letima. Počinje rano da cveta, već početkom juna i odlikuju se dugom cvatnjom. Cveta između proleća i jeseni, a biljka nije otporna na mraz. Seme cinije treba posejati tamo gde treba da se gaji (uzgaja) i najlakše je razmnožiti pomoću semena. U proleće na otvoreno, ili u saksije nakon poslednjeg mraza a kasnije se rasadi (najbolje u periodu sredine i krajem maja), iako značajan broj mladih biljaka prilikom presađivanja ugine.Osim semena cinije se mogu saditi i uz pomoćmladih biljaka (rasad). Zemljište se redovno zaliva, i već za 6–8 nedelja mlade biljke cvetaju. Cinije su osetljive na poremećaj korena, tako da treba biti obazriv pri presađivanju.

Seme cinije se sakuplja kada se cvet potpuno osuši. Da bi se produžilo cvetanje cinije, precvetale cvetove treba redovno uklanjati. Biljka tada ne troši svoju energiju za stvaranje semena, nego za cvetanje. Mlada stabljika se stegne da bi se podstaklo granjanje, osim ako raste (potiče) od dugog rezanog cveća. Ciniju koju uzgajamo za rez će proizvesti veće cvetove ali  i manji broj ako se uklone bočni izdanci.

Cinije se tradicionalno uzgajaju  u saksijama, okruglim gredicama i graničnicima. Upotreba patuljastih sorti do (15 cm) koriste se kao prozorske sadnice i mogu biti zanimljive bordure u baštama. Uzgajanje viših sorti cinija sade se u pozadini gredica, saksijama u kombinaciji sa drugim cvećem ili u lejama u bašti.Mogu se gajiti i uz ogradu i da budu zanimljiv detalj, takođe se koriste za rez (kao rezano cveće).

Zbog lepote i privlačnosti cvetovi cinije veoma privlače leptire i bubamare, koje se hrane biljnim vašima. Tako da su veoma poželjne u vrtovima (baštama) u kojima se gaji povrće.