Stare autohtone sorte kruške mogu se videti na pobrđu u okolini Valjeva, Kikinde, Kopaonika, Goča, Homolja, u šumadijsko-levačkom kraju. Zaista bi bilo neophodno zbog budućih generacija spasiti od zaborava: Jagodarku, Žuticu, Ječmenku, Ovčarku, Takušu, Jeribasmu, Arapku, Turšijaru…

Jagodarka (jagodnjača, majska kruška) Nekada se gajila na skoro svakom imanju. Danas se može naći samo po koje stablo u okolini Čačka, Požege, Užica i Valjeva. Sazreva krajem maja ili početkom juna, u vreme berbe jagoda, po čemu je i dobila ime.

Stablo je bujno, s razgranatom piramidalnom krunom. Dobre je rodnosti i ima sitan, okruglast plod s karakterističnom dugom peteljkom. Pokožica je glatka, sjajna, zelenkastožuta, meso beličasto, meko, polusočno i slatko-nakiselo. Relativno brzo gnjili.

Žutica se najčešće može videti u centralnim delovima naše zemlje. Razvija bujno stablo, a sazreva sredinom jula. Plodovi su pravilnog kruškastog oblika, slamastožuti, trpkog, slatkonakiselog ukusa. Ječmenka (ječmenac) se dosta gaji u okolini Beograda. Ima bujno stablo koje redovno i obilno rađa, a otporna je na bolesti, štetočine, sušu i mraz. Sazreva polovinom juna, u isto vreme kao ječam, pa joj otuda i ime. Plodovi su sitni, limunžuti, slatkonakiseli, prijatne arome.

Lubeničarka Ima tamnocrveno meso koje podseća na lubenicu. Sazreva od polovine do kraja avgusta, a rađa dobro i redovno.

Plod je srednje krupan, kruškastog oblika. Zelenkastožutu pokožicu prekriva rumenilo sa sunčane strane, a meso je svetlocrveno, sočno, slatkonakiselo, prijatne arome. Čim počne da prezreva, gnjili i gubi karakterističnu crvenu boju, ali je i tada prijatno za jelo. Ovčarka je nepoznatog porekla. Najčešće se može videti na padinama

Goča  sazreva početkom septembra i može dugo da se čuva. Plodovi su srednje krupni, kruškastog oblika s debelom zelenožutom pokožicom, crvenom sa sunčane strane. Karamanka Je veoma stara sorta. Do Drugog svetskog rata najviše je gajena u Srbiji, ali danas se viđa retko, uglavnom u starim, zapuštenim voćnjacima. Može doživeti i preko 200 godina. Sazreva u drugoj polovini avgusta, a u običnim skladištima čuva se dve-tri nedelje. Stablo je bujno, razgranato, dok su srednje krupni plodovi malo suženi prema dugoj, tankoj i blago povijenoj peteljci. Pokožica je glatka (masna), u punoj zrelosti slamastožuta, sa sunčane strane svetlocrvena. Sočno, slatkonakiselo meso je prijatne arome.

Takuša (takiš) Ima bujno stablo, razgranatu okruglastu i rastresitu krunu. Rada obilno, a sazreva u drugoj polovini septembra. Okruglast ili okruglasto-pljosnat plod je svetlozelen i malo rumen sa osunčane strane. Meso je bledožuto, sočno, aromatično i osvežavajućeg ukusa, posebno kada ugnjili. Zreli plodovi se čuvaju do tri nedelje, a mogu da se koriste i za turšiju („vodnjika“), rakiju, sušenje, pekmez. ..

Jeribasma je poznata i pod nazivima „vodenac“, „pljuskača“, „vodenjak“, „bljuzgača“, što ukazuje na veliku sočnost. Ima bujno stablo. Dobro rađa, ponekad neredovno, a najbolje rezultate daje na ocednim zemljištima. Plod je srednje krupan do krupan, jajastozvonast s tankom i nežnom, žućkastozelenkastom pokožicom. Peteljka je duga i tanka, meso slatkonakiselo i veoma sočno, tako da za nju u narodu kažu da se „ne jede, nego pije“. Bere se krajem septembra.

Arapka sazreva krajem oktobra ili, početkom novembra. Srednje bujno stablo rađa dobro, ali neredovno. Sklona je opadanju plodova pre berbe, pa je treba saditi na položajima zaklonjenim od vetra. Ima veoma krupan, zvonast plod, koji podseća na teg, zbog čega se često naziva i „kantarka“. Pokožica je debela i gruba, prekrivena rđastom prevlakom, dok je meso belo i trpko, kada ugnjili sočno, slatko i blago aromatično.

Turšijara (slanopađa) Sazreva krajem oktobra. Veoma je bujna i rađa redovno i obilno. Plod je sitan do srednje krupan, pravilnog kruškastog oblika, bogat taninima i pektinima. Međutim tu nije kraj, autohtone sorte krušaka, ali i drugog voća, ovde su prisutne vekovima. Bogato narodno predanje, pamti sorte koje nose narodna opšteprihvaćena imena, tako da pored gore navedenih imamo još i: Sijerak, Kaličanka, Medunak, Jarac, Buzdovanka, Kačmorka, Ovčaruša, Takuša, Bazva, Ajdučica, Brašnarka…etc Stare sorte šljiva Da pomenemo samo neke autohtone stare sorte šljive i njihove narodne nazive. Sinonim za Crvenu ranku je Darosavka, dobila je naziv po selu Darosave. Zatim se pominju i Šumadinka, Crvenjača, Ranošljiva, Šarošljiva, Metlaš, Dragačevka, Okruglica, Ranka, Šećerlija. Sinonim za Požegaču je Mađarka ili Madžarka kako je neki zovu, zatim pominju se i Bistrica, Bosanka, Čokešinka, Jesenka. Ranovača u valjevskom kraju poznatija kao Karićevka, Belošljiva, Salašarka