Pogače pčelama ne treba davati „radi davanja“, već samo ako za to postoji ozbiljan razlog.

Davanje pogače iz nužde javlja se kada je pčelar zazimio pčele sa zalihama koje su tako male, da ugrožavaju opstanak pčela tokom zime. Jasno je da iz takve situacije pčelar mora da izvuče pouku i da mu se to više nikada ne desi. Ako dajemo pogače zbog stimulacije razvoja društva, onda ih treba dodavati u proleće, kada je počeo bar minimalan unos iz prirode

Na jednom predavanju,  društvu od oko 50 pčelara postavio sam sledeće pitanje

– Koliko ljudi među vama je pčelama već dalo pogače?

Ruke su podigli gotovo svi pčelari. Postavio sam zatim novo pitanje

– Koji je razlog da ste ovako rano dodali pogaču? Jedan je odgovorio – Nemam dovoljno hrane, pa se plašim stradanja. Sledeće moje pitanje je bilo

– Zašto se plašite nedostatka hrane ako je vaga do 31. decembra pokazala potrošnju od oko 3 kg? Nije bilo odgovora. Sledilo je moje novo pitanje

– Ima li neko da je iz nekog drugog razloga ovako rano dodao pogaču? Njih nekoliko je odgovorilo da su to učinili jer ne može da šteti, odnosno da od viška ne boli glava… Sledilo je moje novo pitanje

– Zašto zimske pčele žive nekoliko meseci, a letnje nekoliko nedelja? Zbog rada kojem su izložene letnje pčele – odgovorio je jedan. Sada je red bio na mene i pitanje je glasilo

– Zašto pčelama dajete pogače i tako ih terate da rade, ako sami kažete da duže žive zimi zato što ne rade? Nije bilo odgovora. Sledilo je moje novo pitanje

– Kakva je razlika između zimskih i letnjih pčela? Jedan pčelar se javio sa sledećim odgovorom da se vizuelno razlika ne može uočiti, odnosno da pčelar to ne može da vidi ili da utvrdi. Rekao je da zimske pčele imaju mnogo više masnog tkiva, što bitno utiče na prezimljavanje pčela. Složio sam se da je to tačno, da to piše u svim knjigama, ali sam nastavio sa novim pitanjem

– Iz čega se sastoji masno tkivo, kakvu funkciju ima masno tkivo, odnosno njegovi delovi, kakva je ralika u masnom tkivu kod mlađih i starijih pčela? Svi su ćutali. Malo sam sačekao, i pošto niko nije bio zainteresovan da odgovori, postavio sam novo pitanje

– Zašto mislite da nema štete od dodavanja pogača, ako ne znate sastav masnog tkiva, ulogu, značaj? Onda je jedan pčelar progovorio – Mi smo gospodine Šljiviću Vas pozvali da nam držite predavanje, a ne da nas propitujete, pa izvolite, odgovorite na svoja pitanja“. Nakon kratkorajnog smeha u sali ja nisam imao više pitanja, već sam prešao na predavanje.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, sve su teži uslovi za razvoj i opstanak pčela. Sa intenzivnim razvojem poljoprivrede, sa razvojem hemijske industrije i sve većom primenom raznih hemijskih sredstava, pčela kao insekt je sve više ugrožena. Pčelaru ne ostaje mnogo mogućnosti i načina da se protiv toga bori. Pčelar kao član društva pčelara, zajedno sa drugim pčelarima, ipak mora preduzimati određene aktivnosti kako bi potencijalne štete bile što moguće manje.

Na kraju, pčelaru kao pojedincu, ostaje jedino borba za više znanja, kako bi svojim znanjem pokušao da pomogne pčeli i zaštiti je od štetnih posledica. Znači, pčelari moraju maksimalno da se angažuju na usvajanju novih znanja, da prate savremena svetska i domaća naučna saznanja, i da se znanjem i radom, u skladu sa naukom, izbore protiv negativnih posledica koje prete pčeli.

Ne treba se hvaliti kako uspešno skidamo rojeve uhvaćene na visokom drveću, već sprečiti da do rojenja dođe.

Ne treba spašavati društva od gladi dodavajući po nekoliko pogača (čak i po 5) tokom zime, već pčelama treba obezbediti dobru zimsku zalihu hrane.

Ne treba spasavati par društava tako što ćemo svim društvima u pčelinjaku dodavati pogače, već imati dobar uvid u stanje zaliha hrane i voditi dobru evidenciju o tome. Ako i nekom društvu treba dodati pogaču, onda to uraditi samo u slučaju tog društva.

Imajuću u vidu da unos nektara i polena u proleće često ne može da zadovolji potrebe pčelinjeg društva, a radi dobrog prolećnog razvoja, nepohodno je da deo zimskih zaliha hrane ostane pčelama za prolećni razvoj i tako nadoknadi manjak unosa.

Manji unos hrane ima za posledicu štednju hrane od strane pčela. Štednja se sastoji i u smanjenju broja položenih jaja, što utiče na slabiji razvoj društva, kao i smanjenje broja obroka pri hranjenju larvi, što utiče na kvalitet pčela. Leženjem pčela lošeg kvaliteta dolazi i do slabijeg razvoja žlezda pčela, što će se direktno odraziti na hranjenje budućeg legla.

Sve te činjenice navele su naučnike da se bave istraživanjem značaja zaliha hrane u pčelinjem gnezdu.

Zaključak je da u proleće u košnici treba da bude najmanje 10-12 kg poklopljenog meda, i najmanje dva rama sa pergom.

Naš uvaženi predsednik SPOS-a, dr Rodoljub Živadinović, na predavanju u Kumanovu, 13. decembra 2014. godine (predavanje dostupno na sajtu SPOS-a), kaže da se tu radi o srednje-ruskoj rasi pčela, a da za našu, kranjsku, važi nešto niža količina, odnosno minimum zaliha hrane ne bi trebalo da je ispod 7,6 kg.

Ako pčele u zimskom periodu (od 1. oktobra do 1. aprila) potroše između 8 i 9 kilograma, možemo zauzeti stav da za našu kranjsku pčelu moramo obezbediti zimnicu od minimum 17 kilograma, ako hoćemo dobar prolećni razvoj.

Pčele neće potrošiti ni gram više nego što im treba, pa pčelar neće ništa izgubiti, a biće oslobođen briga oko prezimljavanja i imaće jača društva. Mislim da možemo zaključiti da je za zimu najbolje obezbediti dovoljno meda i polena i preko zime ne dodavati skupo plaćene pogače i nanositi štetu pčelama.

Pored količine, veoma je važno obezbediti da zimska zaliha bude dobrog kvaliteta (kvalitetan med). U godinama kada manjak meda nadoknađujemo sirupom, onda je najbolje dodati invertni sirup, ili ako to ne možemo uraditi, onda dodati sirup rastvoren u toploj vodi. Dr Goran Mirjanić, iz Banja Luke, ispitivao je dužinu života pčela u zavisnosti od vrste hrane. Pčele iste starosti podelio je u tri grupe i zatvorene u kavezima, u istim uslovima, hranio različitom hranom (2004).