Crvenilo kukuruza je bakterijsko oboljenje prouzrokovano fitoplazmom “Candidatus Phytoplasma solani“, koje se sa biljke na biljku prenosi putem insekatskog vektora. Za ovu bolest do sada nije pronađen lek i zaražene biljke se uvek suše. Fitoplazme predstavljaju prokariotske organizme, bakterije, obligatne parazite biljaka koje odlikuje odsustvo ćelijskog zida. Žive i hrane se u floemskim sudovima biljaka, a u stanju su i da prežive unutar životinjskog organizma, najčešće iz klase insekata, što je jedinstveno za ovu grupu bakterija. Najčešći domaćini, prenosioci fitoplazmi, su različite vrste cikada iz podreda Auchenorrhyncha (red Hemiptera – Riličari).

Za nekoliko vrsta kao što su Reptalus panzerii Hyalesthes obsoletus je molekularnim analizama dokazano da predstavljaju vektore crvenila kukuruza. Osim kukuruza, ova vrsta fitoplazme napada i mnoge druge biljne vrste kao što su: duvan, krompir, paradajz, paprika, patlidžan, mrkva, celer, cikorija, grašak, vinova loza, jagoda, kukuruz, pšenica, i mnoge druge. Od korovskih biljaka najčešće napada divlji sirak, poponac, koprivu i tatulu. Crvenilo kukuruza je prvi put opisano u Srbiji 1957. godine i dokumentovano sve do 1969, nakon čega pune 32 godine nije bilo pisanih tragova o ovoj bolesti, da bi se  ponovo registrovala počev od 2002. do danas. Crvenilo kukuruza se iz Srbije proširilo i na okolne zemlje, te se sada beleži u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, pa čak i Italiji. Prvi simptomi crvenila javljaju se krajem jula i karakteristično je da prvo pocrveni glavni nerv listova iznad klipa.

Nakon toga crvena boja se širi i na ostatak lista, na rukavac lista, zahvata stablo, komušinu i na kraju celu biljku koja se ubrzo zatim i suši. Kod suvih biljaka crveni pigment se gubi, ali ovakve biljke se i dalje lako razlikuju od ostalih po karakterističnoj sivoj ili crnoj obojenosti stabla. Klip kod obolelih biljaka je uvek špicast i savitljiv, zrna su sitnija i često štura i klimava. Zaražene biljke su najčešće nepravilno raspoređene po parceli, a njihova brojnost varira od intenziteta zaraze. Crvenilo kukuruza treba razlikovati od drugih oboljenja ili reakcije biljke na stresne uslove, kada simptomi mogu biti slični. Tako usled niskih temperatura, najčešće početkom vegetacije, listovi i rukavci biljaka mogu poprimiti crvenu boju, ali ovakva pojava ubrzo nestaje kada se klimatski uslovi stabilizuju.

Pojava crvenog pigmenta se takođe može javiti usled nedostatka nekog elementa neophodnog za pravilan rast biljke, najčešće fosfora ili magnezijuma. Jalove biljke ili biljke kod kojih je odstranjen klip takođe ispoljavaju crvenu obojenost iz razloga što hraniva ne mogu da se odlažu u seme, već dolazi do nagomilavanja šećera u listovima. Fitoplazme nisu u stanju da prežive izvan ćelija domaćina, pa tako ne mogu da opstanu ni u fiziološki neaktivnim delovima biljaka kao što je seme, već se sa biljke na biljku prenose putem insekatskih vektora, u slučaju crvenila kukuruza putem cikada. Cikade imaju složen životni ciklus.

On počinje izletanjem imaga u junu koji je već zaražen fitoplazmom i koji se hrani floemskim sokovima biljke kukuruza. Imago zaražava biljku, a polaže jaja u zemlji. Iz jaja se izleže larveni stadijum zvani nimfa koji nastavlja da se hrani na korenu kukuruza. Nimfe nisu inficirane fitplazmom po rođenju, ali mogu da se inficiraju ako se hrane zaraženom biljkom. Nakon berbe kukuruza, nimfe nastavljaju da se hrane na sledećem usevu, a to su najčešće strna žita. Prezimljuju u zemljištu u stadijumu nimfe, a na proleće nastavljaju sa ishranom i u junu postaju adulti koji nastavljaju svoj životni ciklus.

Let imaga cikada počinje sredinom juna, a može trajati sve do kraja jula. Suzbijanje cikada u cilju prevencije zaraze crvenilom kukuruza je moguće, međutim za tu svrhu bi trebalo da se koristi traktorska prskalica sa visokim klirensom, kao i da se tretmani ponove nakon nekoliko nedelja zbog produženog leta cikada. Sve to čini ovakav vid suzbijanja ekonomski zahtevnim i dovodi u pitanje opravdanost hemijskog tretmana. U cilju sprečavanja pojave crvenila preporučuje se što efikasnije suzbijanje korova na uvratinama, poljskim putevima, kanalima i rubnim delovima parcela, koji predstavljaju prirodne rezervoare ove bolesti. Takođe, treba uvoditi tropoljni ili višepoljni plodored i izbegavati dvopolje, a naročito strna žita nakon kukuruza.