Ukoliko bi vas neko upitao da opišete običnu domaću kokoš, većina bi rekla da je kokica braon boje, dok petao ima crvenkastu boju perja na leđima i tamniji trup. U pitanju je verovatno kombinacija domaće kokoši sa štajerskom rasom, poznatom i pod imenom carska kokoš zato što je bila redovna na meniju vladara na bečkom dvoru. Kako joj samo ime kaže vodi poreklo iz Štajerske, tačnije sa prostora Donje Štajerske između reke Mure iz Save. Početkom 20. veka doneta je u okolinu Sombora, ukrštala se sa domaćim kokoškama i proširila širom naše zemlje. Zahvaljujući lakom uzgoju i izuzetno kvalitetnom mesu štajerska kokoš se vremenom odomaćila u Srbiji iako izvorno nije naša autohtona rasa živine.

Prvi pisani tragovi o štajerskom petlu zabeleženi su u austrijskim spisima iz 1352. tačnije u receptima tog doba u kojima se opisuje pripremanje jela od mesa ove izuzetno ukusne živine. Veruje se da je nekada davno kao divlja ptica živela na području od Dunava do Jadranskog mora i Panonske nizije. Ime štajerska kokoš dobila je ne samo po mestu gde je nekada živela, već i zato što se ova rasa živine najviše gajila baš na ovom području.
U zavisnosti od boje i veličine danas postoji više vrsta štajerske kokoši svaka ima nešto specifično, a svima im je zajedničko meko i ukusno meso. Najčešće su crvenkasto-braon, ređe jarebičaste boje i graoraste, ima i svetlijih rasa u boji pšenice ili bele.
Spada u srednje krupnu kokoš koja dostiže težinu od 2,2 do 2,5 kilograma. Brzo se razvija i već za devet meseci od pileta dostiže težinu od 1,9 kilograma pa se može klati ukoliko se gaji zbog proizvodnje mesa. Ima jednostavan, uspravan, greben srednje veličine, bele i okrugle naušnice, četiri prsta, crvene boje između prstiju. Smeđa boja tela je raspršila crnu i pero ima svetle pruge u sredini, čuperak izduženog perja iza grebena.
Petao štajerske rase je pravi lepotan među živinom. Dostiže težinu do 3 kilograma. Imaj jak, mišićav trup sa širokim grudnim košem, srednje visok. Glava skladno oblikovana sa izraženom krestom i čuperkom izduženog perja iza uspravnog grebena, ušne školjke su male i bele, radoznale žućkasto-smeđe oči, vrat i leđa su pokrivena crvenim perjem izuzetne lepote, dok je donji deo trupa pokriven tamno-braon ili crnim perjem. Ivica crnih krila je smeđa. Rep je žbunast srpastog oblika, krila duga i jaka. Petao štajerske rase ima živ temperament, hrabar je i ne libi se da očas posla započne borbu sa drugima ukoliko proceni da neko ugrožava njegovu teritoriju i kokice. Jedna od najvećih vrednosti štajerske rase kokošaka je njen genetski potencijal koji pruža dobru osnovu za ukrštanje i razvoj domaćih rasa kokošaka vrlo zahvalnih za uzgoj.

Uslovi za uzgoj

Štajerska rasa kokošaka nije izbirljiva kada je hrana u pitanju, vrlo je snalažljiva pa lako i sama pronalazi semenke i crviće u dvorištu. Vrlo je otporna na bolesti i prilagodila se našoj klimi, pa bez problema tokom hladnih dana može ostati napolju kada se najčešće skupe u jato ispod strehe. Po prirodi su slobodne ptice i ne vole kaveze i kokošinjce, druželjubive su i zahvalne za uzgoj na stočarskim farmama. Sklonište će, ukoliko im zatreba, pronaći u štalama ne plašeći se krava i druge krupne stoke. Kako voli da trči po dvorištu i pase trave vrlo je zahvalna za organski uzgoj. Može da jede mešavinu hrane za koke nosilje ukoliko se pomeša sa kukuruzom ili mešavinom žitarica. Rado kljuca seno a posebno voli pšenicu i ječam. Jedno vreme štajerske kokoške su bile gotovo zaboravljene, ali poslednjih decenija sve više ih kupuju ljubitelji ukrasne živine koje ih gaje zbog njihove lepote.
Štajerske kokoške uzgajaju se zbog jaja i mesa. Uz zavisnosti od starosti jedna kokica godišnje snese između 130 do 160 jaja težine oko 55 grama. Jaja su boje slonove kosti, krupna, lepa i izuzetno ukusa sa tamnijom bojom žumanceta. Jaja su bogata omega 3 masnim kiselinama posebno ukoliko je u pitanju slobodan uzgoj. Štajerske kokoške su poznate ne samo kao izuzetne nosilje, već i brižne majke koje strpljivo leže na jajima dok ne izvedu piliće.
Meso ove kokoši odlikuje pun ukus živinskog mesa i izuzetna mekoća, pa se brzo i lako priprema. Nemaju previše masti zbog stalnog trčkaranja po dvorištu, ali su masnije što su starije pa je i supa bogatija i ukusnija. Životni vek im je oko osam godina ukoliko pre toga ne završe u loncu.