Prof. dr Vladimir Pešić: Novi trendovi i nove tehnologije

– Ovaj jubilarni, 60. sajam, u Gornjoj Radgoni treba da pokaže i pokazao je kakvi su novi trendovi i kakve su nove tehnologije, kakva je poljoprivreda i kakvo je farmerstvo u Sloveniji, zemlji članici Evropske unije. Ovo je dobra prilika i da se mi upoznamo i da vidimo da li postoje neke dodirne tačke. Sigurno postoje dodirne tačke, jer imamo i određena iskustva u saradnji sa Slovenijom. Slovenija kao država bila je formalno i naš prvi mentor dobrih poljoprivrednih praksi, ne samo u oblasti poljoprivrede – oni su se ponudili da takođe budu naši mentori za pristupanje Evropskoj uniji. Kroz tzv. dobru praksu administracije gradova i opština i kroz energetsku efikasnost i kroz neke druge projekte, poljoprivredna je bila jedna od centralnih, udarnih tema, ističe prof. dr Vladimir PEŠIĆ, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, i dodaje: 

„Imao sam priliku da u periodu od 2008.-2012. godine budem angažovan sa njihove strane kao predavač. Mogu da uporedim trendove koji su bili u Sloveniji tada sa onim što se posle 10 godina dešava. Neke su se procene koje sam tada sa kolegama iz Slovenije izneo,  pokazale tačnim. U kom smislu? Slovenija je, sa jedne strane, dobro iskoristila tu svoju prvu poziciju pristupanja Evropskoj uniji, umeli su vrlo vešto da obuče u većoj meri svoje farmere, da koriste sredstva, pristupne fondove EU, a zatim da koriste i prekograničnu saradnju kao vid mogućnosti pravljenja dobrih projekata. Medjutim, ono što nije bilo dobro, a pokazalo se i sada u potpunosti, to je pozicioniranje njihove poljoprivrede u toj geostrateškoj sferi, s obzirom na okruženost Italije i Austrije, koje su u to vreme imale razvijeniju poljoprivredu. Oni nisu uspeli u potpunosti da zaštite svoje farmere, s jedne strane. U to vreme su i Italija i Austrija uveliko propagirali „kupujmo domaće“. Takođe, Slovenija je jedan veoma veliki deo zemlje vratila gradskim zajednicama, prvenstveno katoličkoj crkvi i to je skoro 30 odsto površina pod šumom, tako da su došli u situaciju da iako slove kao zemlja sa velikim potencijalom drvne mase, ispostavilo se da u ovom trenutku oni imaju probleme da svoje tržište snabdeju sa peletom jer nema dovoljno sirovine.

Srbija će takođe imati problem s jedne strane sa mogućnošću da stranci postanu vlasnici zemlje, sada vešto koriste mehanizam kupovine kroz tzv. privatizaciju, a u stvari, ruku na srce, moramo priznati da nam ta privatizacija nije do sada bila baš u potpunosti uspešna. Najgore je da ako dozvolimo da resurse kao što su zemljište i voda, tamo gde je okosnica prehrambene sigurnosti svake zemlje, ne možemo da kontrolišemo. To nije dobro.

Ono što je dobro iz saradnje sa Slovencima, jeste da mi vidimo ne samo njihove greške, nego i njihove pozitivne stvari. Prvenstveno se to odnosi na to da su oni uspeli za relativno kratko vreme da obuče svoje farmere. U tome važnu ulogu imaju poljoprivredne stručne službe, i ne samo one. Mislim i na odredjene agencije koje pružaju konsultantske usluge. Imamo priliku i sada, kao i u prethodnim sezonama, da saznamo na primeru njihovih farmera, šta je to dobro što su do sada koristili, a šta je ono na šta treba obratiti pažnju. Najvažnija je povećana konkurentnost, sa kojom su sloveački farmeri odavno suočeni. Farmeri, odnosno proizvodnja okolnih zemalja, ugrožavaju konkurentnost slovenačkih farmera. Oni moraju inovatvnim proizvodima, inovativnim tehnologijama da konkurišu i videli smo neke od tih inovativnih tehnologija. Te inovativne tehnologije u Srbiji nisu nepoznate. Kod nas, prvenstveno u Vojvodini se već primenjuju te inovativne metode, zahvaljujući podršci ne samo IPARD-a, nego i iz budžeta Republike Srbije. Na taj način se mehanizacija obnavlja, učimo na sopstvenim greškama, kao i na tudjim. Tako možemo uvek vući odlične poteze, da bi našu poljoprivredu učinili da bude konkurentnija i snažnija, odnosno da osnažimo manje farmere i srednja i mala preduzeća, koja se bave proizvodnjom hrane jer je to, uz energetiku, ne samo zbog prehrambene sigurnosti, nego iz geostrateških razloga, u stvari delatnost za koju ova zemlja treba dobro da dohoduje i prihoduje.

-Da li su naši savetodavci, tj. poljoprivredne službe naučile dobro da rade IPARD i ostalo. Da li mi dosta  zaostajemo za drugim zemljama, npr. Hrvatima?Da li više treba da se uključe konsultacije?

– U Srbiji postoji praksa pravljenja dobrih projekata, bez obzira da li se radi o IPARD projektima ili projektima Svetske banke, to solidno obavljaju naše poljoprivredne stručne službe. One su prve kao javne službe krenule sa obukom sopstvenih kadrova, a zatim su na primerima dobrih praksi, odabrali analitički deo – 10-20 najboljih gazdinstava u onom okruženju koje oni pokrivaju, da bi na osnovu toga pratili kako ta dobra gazdinstva napreduju. To je dobro, jer se pokazalo da li je taj napredak merljiv i vidljiv. Takođe, kroz stalne radionice, koje se obično obavljaju u zimskim mesecima i na proleće, oni dalje obučavaju svoje ljude. Pozitivno je što su već par godina uključene i agencije. One takodje imaju školovane ljude, koji su završili fakultete, uglavnom poljoprivredne ili ekonomske struke. Oni mogu da odgovore u većoj ili manjoj meri (gleda se uspešnost tj. prolaznost projekata koje su te konsultantske kuće obavile). Da li to može da bude bolje? Sigurno da može. Treba dalje povezivati poljoprivredne stručne službe sa fakultetima i institutima. Treba ih uključiti kroz nove programe obučavanja. Mi pratimo i na nivou FAO-a preporuke Svetske zdravstvene organizacije, a prvenstveno i po preporukama onoga što čini i kakve direktive izdaje Evropska unija, da se stalno nešto dogradjuje. Aktuelna preporuka je o smanjenjuju upotrebe pesticida do 2030. godine za 50% u odnosu na predjašnji merljivi period 2015-2020.g. Tu je i mera ponovnog povezivanja prehrambenih lanaca.

Kovid i kriza u Ukrajini produbili su ionako već loše ekonomsko stanje u Evropi. Sve to je ogolelo mnoge probleme. Prvi problem je prehrambena sigurnost mnogih zemalja, čak i onih mnogo bogatijih. Realna ekonomija počiva na zemljama koje imaju 1. realne resurse i 2. realnu proizvodnju. Realne usluge mogu biti samo dopuna nekoj velikoj i ozbiljnoj proizvodnji. Srbija ima realnu ekonomiju i treba da iskoristi šansu i treba i više od 5 milijardi izvoza poljoprivrednih proizvoda da ima. Ali, tu sad treba i država sa svoje strane da uradi bolju efikasnost svog sistema podsticaja. S druge strane, naši farmeri moraju da rade dalje na obuci za primenu novih tehnologija i dobrih poljoprivrednih praksi i da bolje koriste postojeće resurse, jer moramo priznati da su naši potencijali proizvodnje i veći nego što se to sada vidi.

-Šta mislite o udruživanju tih malih proizođača?

Naši mali proizvođači moraju da se udružuju – da li će to biti vid zadruga, kooperacija, da li će to biti vezano za dobre prerađivače… Prerađivači će morati jedan deo onoga što sada stavljaju na svoj račun, da podele sa kooperantima, proizvođačima. Nama su u najsloženijoj siutaciji upravo mali proizvođači, primarnog sektora. Njima se mora pomoći, bilo da se radi o animalnoj ili biljnoj proizvodnji. Realna proizvodnja počiva na njihovoj proizvodnji, a prerađivači će morati deo svog superprofita da podele sa njima. Mora doći do povezivanja, bolje kooperacije, efikasnije kooperacije, jer samo tako mogu i mali da opstanu u ovako složenim geopolitičkim i ekonomskim prilikama.

-Pošto ste vi sa juga Srbije, kakva je tamo situacija, kako bio mogli tamo da pomognemo poljoprivrednicima?

Imamo tamo neke jako dobre primere, koji su možda i efikasniji nego u razvijenijim delovima zemlje, ali to su bili mali primeri, koji nisu mogli do kraja da se održe kada je poljoprivredna proizvodnja u pitanju.

Sve donedavno smo imali jedinu pravu repro farmu svinja u opštini Žiotoradja, koja se dugo dobro držala. Oni su snabdevali svojim repromaterijalom čitavu Srbiju. Imamo uspešne farmere, proizvodjače intenzivne proizvodnje u zaštićenom prostoru. To je leskovački kraj, deo niškog i prokupačkog kraja, koji su još pre 15 godina proizvodili u zaštićenom prostoru. U početku su bili ti prostori skromnijeg tipa, sada se već koriste materijali i konstrukcije profesionalnog tipa. Tu je potrebno bolje njihovo povezivanje i kapaciteti prerade. Nažalost, kapaciteti prerade se uglavnom nalaze na severu zemlje a ne ne jugu. Država i same opštine treba da se potrude više, da dovedu investitore u oblasti prerade hrane, jer dobrih resursa imaju u samom mestu.

Dolazi do uspostavljanja novih sistema prehrambene sigurnosti, od mesta do mesta prodaje i prerade najviše će biti 50 do 100 km. Neće više biti velikih transportnih prenosa roba. Jer to sve poskupljuje. Energenti više neće biti jeftini, transportne usluge tu najviše oduzimaju, plus enegenti u poljoprivredi. Jasno je da ćemo i mi morati da se prilagodjavamo. To znači da će i naša proizvodnja sa juga biti interesantna s jedne strane i okolnim zemljama. Uvek ćemo imati kupce i na istoku i na zapadu, jer ove klimatske promene su dovele do toga da je jedna Španija, jedna Italija, Portugal su izgubili 20-30% ukupnog potencijala jer su suše uzele danak. Tih negativnih tendencija ima i kod nas, ali mi imamo mogućnosti da sistemima za navodnjavanje to predupredimo ali sem verbalnih stvari i programa, za ove dve  godine se nije ništa uradilo da se urade ti sistemi, da se pomogne farmerima da kupe te sisteme za navodnjavanje.

Povezano