Rakija i sport su dve teme u Srbiji koje u svakom čoveku izazivaju spontanu želju da se pokaže kao ekspert i svaka diskusija na temu rakije, ma gde se vodila završava se najboljom rakijom koja se može probati, tajnim receptom nečijeg pradede…i svako je u pravu – možda nema svaki domaćin najbolju rakiju ali svaki domaćin ima svoju autentičnu rakiju.

Predpostavlja se da su prva alkoholna pića počela da se piju u Aziji (Kina ili Indija VII ili VIII vek). Mongolski nomadi u kožnim mešinama podvrgavali su kobilje mleko fermentaciji i dobijali vino KUMUS, pa njegovom destilacijom dobijali rakiju KARAKUMUS.

Konzumiranje jakih alkoholnih pića na našim prostorima datira iz vremena doseljavanja Slovena na Balkan u 7. veku. Postoje pisani dokazi o proizvodnji rakije na području Srbije iz 1354. godine. U Dušanovom zakoniku, u paragrafu 166 piše „o pijanicama“, gde se spominju oštre kazne za prekomerno uživanje u piću.

Procesi destilacije bili su poznati, u to vreme, samo učenim ljudima. Poznato je da su vladari iz doma Nemanjića i njihovi najbliži rođaci, imali su na svojim dvorovima strane lekare koji su se bavili destilacijom i time proizvodili nešto što podseća na današnju lozovaču, komovicu i travarice. One su korišćene samo u svrhe lečenja, a tek mnogo decenija kasnije kao stimulansi.

Iako tačnih dokaza nema o počecima upotrebe žestokih pića u Srbiji, polovina 15. veka se uzima kao doba kada se javljaju u društvu. Sa dolaskom Turaka činilo se da će se pijenje vina i pečenje rakije prekinuti, no to se nije desilo. Iako su se kafa, alkohol i duvan smatrali porocima, ipak je bilo teško odvratiti ljude od tih sitnih zadovoljstava koja su im bila lako dostupna. Dolazak muslimana nije doneo velike promene u alkoholnoj tradiciji, pa su samim tim Hrišćani nastavili da gaje vinograde, peku rakiju, da se okupljaju po krčmama.

Sam naziv rakija potiče od arapske reči  „ al arak“ što u bukvalnom prevodu znači znoj, označavajući tečnost dobijenu isparavanjem i kondenzacijom ali i piće koje se dobija uz mnogo rada, znanja i truda. Naziv rakija  u naš jezik ušao je u 16. veku iz turskog  – od turske reči raki.

Krajem XII veka proizvodnja i potrošnja rakije znatno raste, kako kod nas tako i u Evropi. Otvaraju se kafane, razvija voćarstvo, modernizuje proizvodnja.

U 18. veku dolazi do većih promena, a jedna od njih je da se rakija počela praviti od voća. Zahvaljujući Turcima mnoge vrste voća donete su na Balkan gde su našle idealne uslove za rast: šljive, breskve, kajsije, kruške, dinje, lubenice. Druga promena bila je uvođenje bakarnih kazana koji su i dan danas neprevaziđeni  za pečenje rakije. Bakarna ruda i zanatlije koji znaju da naprave ove sudove ostali su neprevaziđeni do danas.

Istorijski podaci  govore o manastirima koji su imali kvalitetnu opremu za pečenje rakije. Jedni od njih su fruškogorski manastiri  koji su imali prostrane šljivike i vinograde. Manastir Bešenovo 1753. godine imao je sedam šljivika, rakijdžinicu, četiri kazana, četiri tabarke, kačaru i 29 kaca. Slično stanje je bilo i u ostalim manastirima koji su usavršavali pečenje rakije šljivovice. Južno od Save i Dunava zabeleženo je da je manastir Kovilje posedovao šljivik i kazane.

18. vek nazvan je „rakijski vek“ jer se prvi put u istoriji Srbije popilo više rakije nego vina i to je dalo temelje za dalji rakijski procvat. Postala je dobar posao i počela je da se pije sa stilom. U novom Mitropolitovom dvoru u Beogradu zabeleženo je da je rakija služena iz „stubičastih čaša“.

Rakija je vremenom postala ne samo uživanje već i potreba ljudi, pogotovo ustanika koji su je videli kao saveznicu koja im je u teškim momentima pomagala da prevaziću poteškoće.

Odlaskom Turaka 1830. broj šljivika počinje da se povećava. Sredinom 19. veka podizani su zasadi kalemljenog voća. Međutim vino i rakija su i dalje bili među najpopularnijim pićima. Vino se služilo tokom obreda, a komovica je služila kao lek za mnoge bolesti.

Potražnja za rakijom je bila toliko velika da skoro ništa nije izvozilo. Tek od 1860. godine počinje više da se izvozi, ljudi se udružuju i peku rakiju na veliko. Najviše se izvozila u tadašnjoj Turskoj, današnjoj Bosni, ali i delom u Austrougarsku.

Na svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine iz Srbije pored ostalih proizvoda šalju se i pet vrsta rakije: šljivovica, komovica, trešnjevača, kruškovača i klekovača, a  1900. godine na svetskoj izložbi u Parizu ocenjeno je da Kraljevinu Srbiju najbolje karakterišu : „ srpska šljiva i od nje napravnjena šljivovica“.

Tako rakija postaje i ostaje neraskidivo vezana za srpsku tradiciju. O njoj se ispredaju priče i mitovi. Pratilac je ovog naroda i u dobru i u zlu. U Srbiji, rakija je dostigla kultni status. Ona je pratilac čoveka u svakoj situaciji. Prija i kada je pijemo u društvu a i kada želimo da samujemo. Ona je istovremeno i član porodice i zemljak, i kum i najbolji prijatelj. Čak i kada je mučenica, saosećamo sa njom jer znamo koliko treba “gnječiti i mučiti” voće da bi od njega stvorili rakiju. U srpskom narodu postoji verovanje da je najbolje mesto za temelj nove kuće tamo gde šljiva obilno rađa. Verovalo se da će ta kuća uvek biti srećna za svoje žitelje, da će odisati zdravljem i napretkom. Kada bi se pekla rakija od šljiva, domaćin bi obukao čistu, besprekorno opeglanu košulju, svoje najbolje pantalone, stavio novu šajkaču ili neku drugu kapu za svečane prilike.

Sve ovo pokazuje koliko je bitno mesto imala i ima šljiva i šljivovica u kulturi, tradiciji i svakodnevnom životu srpskog naroda.

Nakon II svetskog rata, nastupile su velike promene u privredi koje su se odrazile i na proizvodnju rakije. Država i zakoni su radili protiv nje, seljaci su stavljeni u nezgodan položaj i to je dovelo do industrijske proizvodnje rakije što ju je učinilo proizvodom bez imalo „duše“. Pažnja se više poklanjala  brojkama i težini, a manje kvalitetu. To je dovelo do loših proizvoda, te su proizvođači često kvalit pokušavali da nadomeste tehnologijom što je tek ponekad uspevalo. Gledalo se da se sve obavi što brže što je i uticalo na kvalitet rakije.

U potrošačkom društvu primetan je svojevrsni umor od serijske proizvodnje, kao i glad za originalnim, ekskluzivnim i domaćim. Srpska rakija zadovoljava svaki od ovih kriterijuma. Rakija je i važna karika u takozvanom brendiranju tradicije, ukusan dokaz da je narod Srbije oduvek imao istančan osećaj za detalje i nijanse kad je kvalitet u pitanju, da je umeo da ga primeti, oseti, ceni.