Sposobnost biljaka da usvajaju vodu i hraniva preko lista, kako na otvorenom polju, tako i u zaštićenom prostoru, koristi se kao redovna agrotehnička mera u ishrani biljaka. Ovakav vid ishrane naziva se folijarna ishrana. Značaj folijarne ishrane je što hranivo primenjeno na ovakav način može brzo da deluje, brzo dospeva do hloroplasta, gde se obavlja proces fotosinteze i stepen iskorišćenja hraniva unetog na ovaj način je izuzetno visok. Pri ovakvoj ishrani povrća izbegavaju se  pojave koje se javljaju pri ishrani iz zemljišta: antagonizam između pojedinih elemenata, fiksacija hraniva u zemljištu, kao i međusobno vezivanje jona u oblike koji nisu pristupačni biljkama.

Kao glavni nedostatak ove mere je da se folijarnim đubrenjem dodaju male i nedovoljne količine hraniva koje ne mogu da zadovolje potrebe biljaka, zatim nepažnjom i povećanim koncentracijama može doći do stvaranja ožegotina a i sami troškovi proizvodnje korišćenjem folijarnih đubriva značajno se povećavaju. Folijarna ishrana ne treba da bude osnovni ili jedini način ishrane biljaka, već je treba posmatrati kao dopunsku ishranu, odnosno meru koja omogućuje brzo i efikasno delovanje, radi korekcije ishrane biljaka, tj. folijamo đubrenje treba kombinovati s osnovnim đubrenjem  i prihranom.

Kada je reč o povećanju troškova proizvodnje oni mogu da se smanje ako se folijarna ishrana izvodi i kombinuje sa drugim agrotehničkim merama, pre svih zajedno s aplikacijom sredstava za zaštitu bilja. Obično se u prskalicu stavljaju prvo zaštitna sredstva, pa tek onda đubrivo. U tom slučaju, pri primeni, đubrovo pomaže boljem usvajanju pesticida od strane biljke i rezultira u boljem efektu preparata. Prednost folijarne ishrane je i to što je ovu meru moguće izvoditi i više puta u toku vegetacije tako da možemo uticati na opštu kondiciju useva, povećanje prinosa i poboljšanje kvaliteta povrća, kao i povećanje otpornosti na bolesti i štetočine.