Kada obuku staru mačvansku nošnju i upregnu lipicanere u stari fijaker Slobodan Vlajić (68) i njegov desetogodišnji unuk Filip glavni su face gde god se pojave.

– Bez Filipa ne može da se izađe iz avlije. Pomaže da upregnemo konje, a nekoliko puta je i vozio fijaker. Svi sa oduševljenjem gledju u njega. Tako je bilo i nedavno na fijakerijadi u Bogatiću gde je bio najmlađi vozač.  Kod kuće je uvek sa konjima, hrani ih, timari, čisti u štali – ponosan je deda Slobodan na svog unuka.

Danas je u ovom kraju dosta pasioniranih odgajivača engleskih galopera, a na prste se mogu izbrojati kuće koje imaju konja. A tek su fijakeri retkost. Slobodan je među poslednjim čuvarima tradicije stare Mačve i ne krije sreću što je unuk Filip nasledio ljubav prema konjima i fijakerima.

Slobodan  je uz oca Milosava kao dete zavoleo konje. Fijaker tada nisu imali jer nisu mogli da ga kupe pošto je, seća se Slobodan, bio skuplji od mercedesa.

– U svojoj 16. godini sam prvi put vozio tuđi fijaker i zarekao sam se da ću kad-tad imati svoj. Sad imam dva, četiri lipicanera i dva para prelepih kožnih amova. Brat i ja imamo šest traktora i tri automobila, ali džaba sve to. Konji i fijakeri su je moje bogastvo, zadovoljstvo i ljubav. Neću ih prodavati dok sam živ, a deci sam rekao da slobodno rade šta im je volja kad ja sklopim oči – kaže Slobodan.

U svojoj štali oduvek ima konje, nekada i više od deset kobila, pastuva i ždrebadi. Kupovao je i prodavao  kobile alatuše, dorotuše, noniuse, a poslednjih nekoliko godina gaji samo lipicinare.

– Volim noniuse, to su opasno jaki konji. Kad njih upregneš u fijaker samo treba da držiš kajaseve u rukama, milina kako lagano idu. Zbog dece sada imam samo lipicanere koji su lakši, krotkiji konji, pa i oni mogu  sa njima – priča Slobodan.

U lepoti Slobodanovih konja i raskoši njegovih fijakera četiri decenije uživaju posetioci turističke  manifestacije „Hajdučko veče“  koja neguje sećanje na stare svadbene običaje u Mačvi iz vremena Janka Veselinovića.  On je, međutim, do oltara vozio i više stotina pravih mladenaca  ne samo u Mačvi.

– Pre trideset-četrdeset  godina je bilo popularno  da se mladenci voze fijakerom od kuće do crkve. Jedne, osamdeset i neke godine vozio sam fijaker na čak 27 svadbi.  Sada su svadbe drugačije, retko koja je pod šatorom na sred avlije, veselja i venčanja se prave u svečanim salama i tek nekoliko puta godišnje vozim mladence.  Staro vreme se neće ponoviti, ali moja  ljubav prema tradiciji, konjima i fijakerima ne prolazi – setno govori Slobodan.