Jagnjenje se fiziološki može podeliti u tri faze. Prvu fazu, koja traje 1 do 24 sata, i koja nije propraćena izraženim spoljnim znacima, karakterišu mišićne kontrakcije longitudalnih i cirkularnih mišićnih vlakana zida maternice. U drugoj fazi, koja je vidljiva, maternica se otvara, dolazi do kontrakcija trbušnih mišića i dijafragme te do istiskivanja ploda. Sama faza istiskivanja jagnjadi može trajati od 30 do 40 minuta pa sve do 10 sati, što zavisi od redosleda jagnjenja, veličine legla te razvijenosti jagnjadi i toka jagnjenja. U trećoj fazi izbacuje se placenta (1 do 2 sata nakon jagnjenja). Poslednja faza je involucija (obnavljanje sluznice) materice koja traje oko 30 dana. Pre jagnjenja ovci se povećava vime (naliva), kasnije natiče, na dodir je tvrdo i nabreklo. Neposredno uoči jagnjenja ovca je nemirna, izdvaja se od ostalih, traži mirniji kutak, kopka nogama, zagleda u trbuh, okreće se, naizmenično leže i ustaje, napinje se, podiže gornju usnu i stenje, ponekad bleji i škripi zubima.
Kod jagnjenja na pašnjaku, ovca koja se jagnji izdvaja se iz stada, i jagnji se sama. Nakon što jagnje ustane, poliže ga i zajedno idu za stadom. Postoji mišljenje da se ovce češće jagnje tokom noći nego po danu. Međutim, naučna saznanja o tome dosta su oprečna. Postoje tvrdnje da se npr. merino ovce značajno češće jagnje noću, za razliku od mesnih tipova i pasmina ovaca koje se više jagnje tokom dana. Smatra se da je fizička i metabolička aktivnost ovce jako važna za postizanju „pika jagnjenja“.
Jagnjenje počinje trudovima. Prvo iz vulve izlazi vodenjak koji najčešće puca sam, ako ne treba ga probiti, zatim (češće) prednje noge (u 75% slučajeva) i na njima položena glava jagnjeta, trup te zadnje noge. Normalno jagnjenje je kada jagnje izlazi napolje prednjim nogama i glavom, a i kada izađu napolje prvo zadnje noge. Po tabanima jagnjeta može uočiti kojim položajem (prednjim ili zadnjim) jagnje klizi iz ovce jer su tabani prednjih nogu okrenuti dole, a zadnjih gore. Većina ovaca ojagnji se u ležećem položaju, a nije neobično i stojeći. Ako ovca jagnji više jagnjadi, brzo nakon prvog treba očekivati sledeće jagnje. U slučaju da se ovca pri jagnjenju predugo muči, a jagnje ne ide napolje, treba je odvojiti od ostalih ovaca, postaviti na suvu prostirku te sa prethodno opranim i kremom namazanim rukama (obvezno s kratkim noktima da se ovca ne povredi) proveriti pravilnost položaja ploda. Najčešće, budući da su ovce uske, proizvođač pomaže samo prstima jer ne može uvući celu šaku. Treba biti strpljiv i pažljiv te nastojati da se pomogne a da se pri tome ne povredi ovca ili jagnje. U slučaju da problem ne možete rešiti sami treba zatražiti pomoć stručne osobe (veterinara).
Ovca, ako se jagnjila ležeći, brzo ustaje, prilazi jagnjetu, njuška ga i liže podstičući mu uspostavljanje vlastite termoregulacije. U slučajevima težeg jagnjenja, kada je ovca izmorena i iscrpljena može se dogoditi da ovca nakon jagnjenja ne pokušava ustati i ostaje ležati. Tada je treba pustiti da se odmori, a ne prisiljavati je, udarajući i navlačeći, da ustane. Tek ako ne ustane nakon određenog vremena treba proveriti zašto ne ustaje i pomoći joj. Ovce su dobre majke i bez problema prihvataju svoju jagnjad. Međutim, ponekad se dogodi da pojedina grla ne prihvate jagnje (pri jagnjenju u stadu, mlađe ovce…). Kod mladih šilježica i ovaca, pri prvom jagnjenju, događa se da su nakon jagnjenja ovce prestrašene i zbunjene te ne prepoznaju jagnjad, ali ih najčešće brzo prihvate kada ih treba izdvojiti u zaseban prostor. Stoga, takve ovce, zajedno s njihovom jagnjadima, treba odvojiti u zasebne prostorije.