Pravoslavni vernici u Srbiji obeležiće danas Badnji dan i Badnje veče na liturgijama u hramovima SPC i tradicionalnim porodičnim okupljanjem za posnom trpezom.

Badnji dan se slavi pred Božić, koji je hrišćanski praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.

Običaj je da se na ovaj dan rano ujutru odlazi u šumu po hrastovo drvo – badnjak, koji se uveče pali.

Na Badnji dan pod kuće posipa se slamom da bi se dočarala pećina u Vitlejemu u kojoj se, po predanju, rodio Hrist. Običaji nalažu i da se na ovaj dan ništa ne iznosi iz kuće, obeduje se na slami, jedu se posna jela.

Od jela se spremai pasulj, kiseo kupus, pita od oraha (ili od višanja u nekim domaćinstvima), poita sa kupusom, i stavljaju se orasi, suve šljive, urme, smokve,  i naravno  riba.

U nekim porodicama krompir nisu kuvali o Božiću da ne bi dobili čireve, a kod nekih je zabranjivano kuvanje pirinča “da se stoka ne bi preko godine crvljala”, ili, po drugom objašnjenju, nisu ga kuvali “da vrane ne bi odnosile piliće”. Mnogi su pripremali sarmu. Međutim, neki je nisu kuvali za božićni ručak, da stoka ne bi uginula, ili da prasići ne bi bili kilavi. U severnoj Bačkoj supu su morali da jedu svi ukućani jednom kašikom, a tek posle, svako iz svog tanjira, što je trebalo da simbolizuje slogu u porodici. U nekim selima je bilo zabranjeno jedenje viljuškama da živina ne bi čeprkala slamu.

U pravoslavnom svetu običaji se razlikuju od zemlje do zemlje, a svaki narod je uneo sopstvenu tradiciju u proslavljanje praznika. U Rusiji je običaj da se porodice okupljaju za stolom na Badnje veče, a zatim sledi specijalna večera bez mesa.

Na Badnji dan uveče se stoka pospe solju, žitom i projom da bi se sačuvala od čini.

Ako na Badnji dan bude oblačno, biće rodna godina. Ukoliko se na Badnji dan nakupi dosta pepela na badnjaku koji gori na ognjištu, veruje se da će zima biti jaka sa dosta snega. Veruje se da će biti dosta meda, ako varnice iz badnjaka iskaču same iako niko ne džara po vatri.