Prolazeći pored pekara dok idem i  dok se vraćam  s  posla,   svedok sam da jedini maloprodajni objekti  gde su redovi stalna pojava su upravo pekare. Ujutru u 5:30h , u podne kao i u večernjim časovima kada su obično pekarski proizvodi jeftiniji uvek su redovi.

To je odlično i sve je to u redu, pazari su povećani,  računi se izdaju, PDV se plaća i to je još jedan znak da se nešto pokreće. Ali što  je isto i znak kada se vide  jedna ista deca (kojih je velika većina) da u tim istim pekarama ujutru kupuju doručak, pa na velikom odmoru užinu i posle škole umesto ručka,  opet svrate u pekaru ili prodavnicu brze hrane i kupe  nešto da pojedu. Nije rađena anketa,  ali onako gledajući svakodnevno te rituale kupovine ukusne i brze hrane veliki broj stanovnoštva, a naročito još veći deo školske dece i omladine svakodnevno praktikuje , najmanje umesto dva-tri  domaća obroka ( doručak i užinu , a često i ručak  konzumira proizvode iz pekara i prodavnica brze hrane.  Razlozi mi nisu jasni , kada su naše majke imale vremena da nam ujutru spreme doručak i sendvič, isto to vreme  na raspolaganju imaju i sadašnji  mladi roditelji . Ovo nije problem samo kod nas. Svuda u našem bližem i širem okruženju je to izražen problem. Ja ne mogu da pišem o posledicama korišćenja ove vrste hrane ali poznato je da se ta vrsta hrane  često povezuje sa masovnom pojavom  povećanja telesne mase, dijabetesa, kardio-vaskularnih oboljenja i kancera.

Mnoge države su uvele obavezu poštovanja najmanjeg rastojanja prodavnica brze hrane i pekara od škola. Ali šta to vredi ako roditelji ne shvataju šta je suprotno od svakodnevnog konzumiranja kroz hranu poboljšivača ukusa, aditiva, raznih veštačkih i prirodnih zaslađivača i štetnih masnih kiselina i na putu za školu kupe te iste proizvode. Takođe kao probni baloni su praktikovani i uvođenje doniranog voća kao  oblik užine u osnovnim školama. Možda je to i put u promenu prehrambenih navika naših naslednika.

Moraju roditelji da shvate da su promene u ishrani prvo što se menja kada se jave neki zdrastveni problemi. Mi kao zemlja koja ima resurse za proizvodnju zdrastveno bezbedne hrane treba to da koristimo. Neshvatljivo je da se povrće toliko malo koristi u svakodnevnoj ishrani  naročito gradske populacije.

Kod nas se  zahvaljujući klimi i zemljištu gaji povrće sa visokim sadržajem minerala i vitamina koje naš organizama odlično iskorišćava . Imamo i povrće sa povećanim sadržajem vlakana koje pomaže radu naših probavnih organa i mikroflore, kao i povrće sa visokim procentom proteina. Pored agrotehnike i zaštite bilja važna stavka u korišćenju povrća i potpunom uspehu  je vreme berbe. Mora se znati da li je to povrće koje se bere u fazi fiziološke ili tehnološke zrelosti. Posle berbe se povrće sortira, odbacuju bolesni i netipični plodovi i  moraju se  čuvati na mestu koje je rashađeno , čisto i dobro provetreno.

Povrće se može koristiti sirovo , kuvano kao i konzervirano . Svi oblici su korisni i zdravi. Ovo podrazumeva da su proizvedeni i pripremljeni na bezbedan i ispravan način. Ja lično nikad u životu nisam pojeo kuvanu ali zato sirovu šargarepu sam jeo uvek. Poznato je da bogati ljudu u bogatim državama  imaju svoje  male površine gde proizvode bezbedno ispravnu hranu , ali se na taj način ujedno  bore i protiv stresa (čuo sam   da je „motika“ najbolji lek protiv stresa).

Sadašnju  situaciju i probleme u ishrani naše populacije treba rešavati na taj način da se posveti velika briga i medijska prezentacija  zdrave ishrane i menjanja navika u ishrani mlade populacije  , zamena brze hrane sa „majčinom i bakinom kuhinjom“  u domaćinstvima ,kao i pronalaženje donatora za jabuku po učeniku . Uglavnom uvedimo preporučene količine povrća , takođe i voća u ishranu kao sveže ,kuvano ili i konzervirano , a to moramo krenuti od svoje kuhinje,  svog domaćinstva  pa dalje i do škola. Ne čekajmo da nam drugi po direktivi menjaju navike. Moramo sami  to da pokrenemo. Naslednici čekaju našu odluku.