Porodica Simanović iz Beograda, od 2000. godine se bavi pčelarstvom, i na to su se kako ističe Saša odlučili, ne samo da bi zaradili novac, već i  da sačuvaju porodično gazdinstvo, da ne propada. Sa mnogim pčelarima sa kojima smo pričali, ruku na srce da nekog ne uvredim, samo im je profit u glavi. Međutim naš sagovornik, ima drugačiji pogled na pčelarenje.

“Pčelarstvom sam počeo da se bavim uz tasta, koji je na poklon dobio jedan roj  i košnicu i tako je sve to počelo.  Najbitnije je interesovanje i ljubav za takvu delatnost. Teorijsko obrazovanje je neophodno. Praksa se vremenom postepeno stiče, ali najbolje i najbrže uz pomoć nekog iskusnog pčelara, ističe Saša i dodaje da je njegov mentor bio Goran Čakardić, za koga ima samo reči hvale.

“Pčelama je lepo baviti se ko voli. Sa pčelama možete i da zaradite, i da ostane deo priohoda, ali imate i troškove oko selidbe, oko obilaska, pojenja“, detaljno objašnjava Saša.

“Imam 80  košnice, nalaze se u selu Reljinci na Rudniku. Posle napornog rada u Beogradu, pčelarenje mi dođe kao lek. Sve je  opušteno, nema gužve i nema trke. Veoma je bitno istaći da  prisustvo pčela je znak nezagađene životne sredine, a njihovi proizvodi su lekovita i skupa hrana. Med, mleč i propolis čine tek jedan odsto onoga što dobijamo od pčela.”- priča nam Saša i dodaje:

Pčelarenje oplemenjuje, boravite u zdravoj sredini, jedete  domaću hranu, dišete svež vazduh. Pčele su nam potrebne i za oprašivanje, jer ako nestane pčela nestaće i voća. Nažalost, pčela na planeti ima sve manje. Jedna od studija otkrila je da je nestalo 90 odsto populacije pčela u proteklih nekoliko godina. Glavni razlozi smanjenja broja pčela jesu nekontrolisana upotreba pesticida, nedostatak cveća i krčenje šuma. Treba raditi na  tome da se  zabrani upotreba pesticida, da se počne sa korišćenjem  prirodne alternative, a zdravlje i opstanak pčela da se pomno prate.

Saša pčelari sa DB košnicama. On je zadužen za sve poslove na pčelinjaku, a supruga Svetlana za ambalažu, i  sve ostalo.

,, S obzirom na veliko prisustvo medonosnih biljaka, Frušku goru s pravom nazivaju medenom, odnosno slatkom planinom. Lipa, kao najmedonosnija drvenasta vrsta na Fruškoj gori, prostire se na impozantnih 12000 ha. Zbog razlike u nadmorskoj visini negde i ranije cveta, tako da su moguće dve pčelinje paše. Svake godine 30 košnica selim na Frušku Goru. Nažalost ove godine zbog korone nisam selio, kaže nam Simanović.

Po rečima našeg sagovornika godina je bila loša, prinos je bio 5 kg po košnici što je veoma malo. Iako ima bagremovu, lipovu I livadsku pašu, prinos nije bio veći. Na sve to je uticalo  loše vreme, niske temperature a i kiša tokom paše. Med prodaje stalnim mušterijama, na malo, jer kako kaže,, dobar proizvod uvek nađe kupca”.

Saša na svom pčelinjaku pokušava i deci da objasni da pčele nisu opasne, tako što ih odvede na pčelinjak, i  time pokušava da kod njih  probudi ekološku svest, i  objasni značaj pčela.

Član je  Udruženja pčelara ,, Budućnost” iz Lazarevca, koje je učlanjeno u Savez pčelarskih organizacija Srbije. On ima samo reči hvale za Spos i čoveka koji je na čelu. On je puno uradio za srpsko pčelarstvo.