Požegača– madžarka, bistrica, čitlovka, jasenka, plavka, cepača, poznica, debelica, kriva šljiva itd. Stablo šljive požegača je kada se gaje na svom korenu srednje bujno, a ako se kao podloga koristi dženarika onda bude bujno. Požegače imaju dobru nosivost grana koje zahvaljujući elastičnosti mogu da se dobro pokažu kada je rod bogat. Jedna od lošijih osobina stabla požegače je da slabije ima otpornost na niske temperature i mrazeve. Plod šljiva požegača jeste relativno sitniji u odnosu na konkurenciju, težina plodova je prosečno oko 17 grama. Plod sazri krajem avgusta meseca, dok na terenima koju su na većoj nadmorskoj visini to može da se desi i početkom septembra meseca. Ova sorta šljive je osetljiva prema većem broju bolesti kao što su : rogač, rđa, plamenjača (narandžasta pegavost). Međutim najveću opasnost predstavlja bolest šarka, koja je doneta iz Amerike sa sadnicama šljiva stenlej u Bugarsku odakle se postepeno proširila i na naše krajeve. Šljiva požegača pokazuje manju osetljivost prema moniliji u odnosu na druge sorte. Požegača, dok je bila u čistoj kulturi – monokulturi, ili pak dok je drugih sorti šljiva bilo vrlo malo, dala je tip rakije šljivovice tako poznate u celom svetu. Šljivovica ima izvanredno prijatnu aromu koja se retko sreće kod rakije drugih sorti i taj ukus, odnosno ugled je i do danas sačuvala. Ona i u mešavini s drugim sortama može da očuva kvalitet rakije šljivovice. Od 100 kg. sirove šljive dobije se oko 21 litar rakije od 25 stepeni jačine“.

Crvena ranka– šumadinka (zato što je ponikla u užoj Šumadiji),crvenjača,ranka ili ranošljiva, darosavka po selu Darosavi u Kolubari, drenovka (što je plod crvene boje sličan drenu) i još mnogo nazivakoji su usko lokalni vezani za mesta, osobe i drugo. Naziv crvena ranka dobila je da bi se razlikovala od drugih sorti koje rano zru i koje se nazivaju ranka ili drugim sličnim imenima. Plod je srednje krupnoće, težine oko 15 gr., oblika je duguljastog s jače izraženim izduženjem dela prema peteljci,po čemu se od drugih sorata lako raspoznaje. Pokožica je otoreno plave boje s jačim prelazom u crveno. Meso se ne odvaja od koštica ali ne u tolikoj meri da smeta kod upotrebe u svežem stanju. Zri krajem jula i u prvoj polovini avgusta. Rakija može da bude isto toliko kvalitetna kao i od požegače. U krajevima gde se ova sorta gaji ne pravi se mnogo razlike u ukusu između ovih dveju rakija. Mnogi njen ukus čak i pretpostavljaju onom kod požegače. Oduvek su se ove dve rakije mešale bez ikakvog uticaja na smanjen kvalitet šljivovice koji daje požegača. Prinos rakije je oko 16% jačine 25° ( 10 gradi ). Prema požegači prinos podbacuje za oko 30%.

Moravka– rasprostranjena je u severoistočnom delu Srbije, a kao centar njen je između V. Morave i Mlave u okolini Petrovca na Mlavi . Ima je oko Požarevca, na istok se širi između reka Resave i Mlave a po obroncima planina Ježevice, Biljanika i s desne strane Mlave po jugozapadnim obroncima Homoljskih planina. Postoje dva varijateta sa krupnim i sitnim plodom. Kod krupne plod se izjednačava s plodom požegače, čak u nekim osobinama prevazilazi. Prvi počeci ove sorte vezuju se za ime sveštenika Stanojevića koji je prva stabla preneo iz Bugarske u V. Popović (srez Mlavski) 1880-ih godina. Prvobitno se zvala bugarka ali se ovaj naziv zamenio sa moravka, u pojedinim krajevima nazivaju je mlavka. Plod je sitan oko 10 gr. Kod krupnog ploda je skoroduplo veći. Oblika je jajastog s nešto većim suženjem kod peteljke, što podseća na plod crvene ranke, s tom razlikom što suženje počinje naglo. Meso je zlatno žute boje, sadržaj šećera sličan požegači, meso se odvaja od koštice. Pokožica je plavocrna, po boji se od požegače odlikuje time što je upadljivo crna. Plod zri petnaestak dana pre požegače.Ima jednostranu upotrebnu vrednost – za rakiju. Rakija po jačini odnosno po prinosu ili je jednaka ili je nešto slabija od požegače. S mešavinom u jednakim delovima ne može se primetiti razlika po ukusu od čiste požegače.