Neizostavni element pripreme zemljišta je stajsko đubrivo. Ukoliko u zemljište nije uneto prilikom osnovne obrade u jesen, sada je poslednji momenat njegove primene. Stajsko đubrivo spada u grupu prirodnih organskih đubriva. Sastoji se od prostirke, izmeta i mokraće domaćih životinja. Sastav stajskog đubriva zavisi od: Vrste stoke (goveda, konji, ovce, svinje, živina…) Kategorije stoke (tovna grla, grla za priplod, grla za rad…) Prostirke (slama, trska, lišće, mahovina…) Hrane (koncentrovana, kabasta, silaža) Način čuvanja i negovanja stajnjaka Zavisno od stepena raspada organske materije, postoje 4 kategorije stajnjaka: sveži stajnjak ( odlikuje ga nerazložena prostirka) poluzgoreli stajnjak ( proces razlaganja je počeo, ali se još uvek raspoznaje prostirka) ygoreli stajnjak ( masa je ujednačena po sastavu i ima crnu boju) pregoreli stajnjak ( po svom izgledu i sastavu je najsličniji zemljištu). Samo kvalitetan stajnjak je dobar stajnjak. Materijal, koji se dobija sjedinjavanjem prostirke sa telesnim izlučevinama životinja, samo je početna sirovina za dobijanje stajskog đubriva.

Stajnjak se može dobiti na 4 načina: Čuvanje pod stokom je način čuvanja gde se prostorije ne čiste, nego se samo dodaje novi sloj prostirke preko prethodnog. Životinje gaženjem sabijaju i istiskuju vazduh iz materijala, i sjedinjuju njegove sastojke. Nedostatak ovakvog načina proizvodnje je higijena. Iz prostirke stalno isparavaju gasovi koje upija mleko ukoliko se radi o mlečnim kategorijama stoke, a može dovesti i do gušenja ukoliko je loše provetravanje objekata. Hladni način čuvanja je dobar način proizvodnje stajnjaka. Prostorije se svakodnevno čiste. Đubrivo se slaže u gomile širine 3-4 m, visine 1 m. Povremeno se masa sabija (najčešće se vrši voženjem traktora preko gomile) da bi se istisnuo vazduh. Zatim se preko dodaje novi sloj sve dok gomila stajnjaka ne bude visoka 2,5m. Dužina gomile je proizvoljna. Gomila se nakon konačnog sabijanja prekrije zemljištem ili slamom debljine 10cm, da bi se sprečili gubici. Temperatura ne prelazi 35° C, a posle 3-4 meseca nastaje poluzgoreli stajnjak. Topli način dobijanja stajnjaka počinje svakodnevnim čišćenjem objekata. Đubrivo se slaže u male gomile i ostavi da stoji 2-5 dana. Za to vreme stajnjak se zagreje do temperature od 70°C. Kada đubrivo dostigne ovu temperaturu, gomile se sabijaju i dalji postupak je isti kao u hladnom postupku dobijanja stajnjaka. Dobijeno đubrivo nema miris amonijaka, ali zato ovaj način iziskuje više radne snage i rezultuje većim gubicima hranljivih materija. Primitivan način je kod nas najrasprostranjeniji. Predstavlja svakodnevno čišćenje objekata.

Đubrivo koje se iznese iz štale, slaže se na jednu gomilu bez nekog reda. Đubrivo je isušeno, a gubici hranljivih materija, naročito azota, su najveći. Na osnovu načina proizvodnje, može se zaključiti da je hladan postupak dobijanja stajskog đubriva najkvalitetniji. Stajnjak je najbolje primeniti u jesen pre oranja. Norme đubrenja su različite i kreću se 15-60t/ha. Količina zavisi od kulture koja se gaji, npr. okopavine i voće traže veću količinu, a žita manju količinu stajnjaka.

Takođe, u sušnim reonima stajnjak se zaorava dublje kao i u reonima gde su zemljišta lakše strukture. Najčešća greška, koju naši proizvođači prave prilikom upotrebe stajnjaka, je njegovo kasno zaoravanje. Naime stajnjak je potrebno zaorati istog dana kada se iznosi na njivu. Rasturen stajnjak za 24 h izgubi oko 50% svoje vrednosti. Posle par dana stajnjak se isuši i praktično je bezvredan. Stajsko đubrivo je nezamenljivo u poljoprivrednoj proizvodnji sa aspekta ishrane biljaka i sa aspekta poboljšanja strukture zemljišta. Mineralno đubrivo ne može nadoknaditi nedostatak organskog stajskog đubriva. Bez obzira kojom vrstom biljne proizvodnje se bavili ili planirate da se bavite, uvek morate računati na to da date uzorak zemljišta na analizu, i na upotrebu stajskog đubriva.