Gastronomija Srbije liči na veliki zemljani lonac u kojem se zajedno krčkaju, peku, vare, dinstaju, prže, špinuju, špikuju i prelivaju na stotine ukusa, mirisa i aroma. Od severa Bačke pa do ravne Metohije, od Marije Terezije pa do hilandarske trpeze – sve se to pomešalo  i ukuvalo u ono što od Horgoša do Prizrena, od Malog Zvornika pa do Kladova volimo da omirišemo, njušnemo, kusnemo, gucnemo i gricnemo. Pa opet, i u tom vrzinom kolu raznih kuhinja postoji po neki krajeugaoni kamen koji Srbiju čine jedinstvenom kulinarskom destinacijom. Jedan od njih je i mala staklenka puna nesvakidašnje, a jednostavne poslastice koju zovemo SLATKO.

Ova je delicija karakteristična tek za nekoliko naroda: Srbe, Bugare, Cincare, Grke, Jevreje, Rumune. Ima ga po negde još u Bosni i Crnoj Gori. Pravi se od voća, biljaka i cveća. Od meseca maja, kada stižu prve jagode, pa sve do duboko u jesen, kada se poslednje tegle pune slatkim od dunja, rendanih ili u parčadima. Jednostavno po sastavu, ali složeno u finalu, jer je tehnologija pripreme različita i nekada vrlo složena. Za vrhunsko slatko nije dovoljan recept. Neophodno je prenošenje znanja sa „kolena na koleno“ ali i „ono malo duše“ kojom domaćica začini svaku teglu. Ljubitelji slatka  danas su ga željni jer ga sve manje ima. Onog pravog, ručno rađenog, domaćeg.

Slatko je delicija koju i danas, tamo gde ga ima, prave iskuljučivo žene. Ono je odraz umeštnosti domaćice, tako da i danas reprezentuje kuću koja ima svoje, domaće slatko, kao pravu domaćinsku u kojoj ima reda, rada i poštovanja tradicije. Konzumira se „našte srca“, odmah nakon ustajanja, zaliva čašom sveže vode, nakon čega počinje jutro i novi dan. Tek tada dolazi sve drugo po redu – rakija, kafa, doručak. Makar je tako bilo u neka ranija vremena kada je reda bilo. I kada se ustajalo, živelo, jelo i volelo sporije.

Poreklo slatka je vizantijsko, a ne tursko i ne orijentalno – što bi većina pomislila. Voće u medu kao preteča slatka dolazi nam direktno iz romejske civilizacije Istočnog rimskog carstva. Kroz viševekovno usmeno prenošenje kulturnog nasleđe održalo se saznanje o našem identitetu koje je, tokom perioda Nemanjića, značajno definisala Vizatnija. Odmah nakon  Karađorđevog ustanka srpske domaćice počinju da kuvaju slatko, vraćajući se korenima naše kulture, istiskujući sa trpeze ratluk, šerbe i ostale turske poslastice.

Svaka građanska kuća koja drži do sebe i nastoji da uđe u krug viđenijih familija imala je više vrsta svog slatkog. Od kupina, jagoda, dunja kao uobičajenih receptura, pa sve do onog od lubenice, ruže mirisavke i smokava kao ekskluzivnih. Tokom čitavog 19. veka pa sve do polovine 20-og, slatko se kuva u srpskim gradskim kućama južno od Save i Dunava, u centralnoj  Srbiji, dok ga u Vojvodini nema. Predstavljalo je skupocenu poslasticu koja se iznosila pred goste, putnike namernike, a najbolje se čuvalo za krsnu slavu. Na selu ga nema jer beli je šećer, kao skupocena namirnica, tokom ovog perioda dostupan samo u gradskim sredinama. Posluženje slatkog bilo je poseban ritual jer je podrazumevalo iznošenje najlepšeg posuđa – čaša, srebrnih kašičica, vezenih peškira i lepih bokala sa svežom vodom.

Nakon  1945. godine i socijalističke revolucije dolazi do potpunog preokreta u načinu života i kulinarskim navikama gradske populacije, a slatko se seli u seoske sredine gde šećer postaje dostupan a voćnjaci i bašte obezbeđuju besplatnu osnovnu sirovinu. Društveno-političke promene preokreću kulinarske prakse, što će dovesti do skoro potpunog nestanka slatkog iz gradskih sredina Srbije  Zbog toga je danas raširena potpuno pogrešna pretpostavka da je slatko izum seoske gastronomske prakse.

U današnje vreme, kada smo preplavljeni informacijama o pogubnom uticaju belog šećera na čovekovo zdravlje, sasvim je opravdana zebnja da je slatko kao deo srpske gastronomske kulture posebno ugroženo. Na svu sreću, ova se kulinarska tradicija ipak održava u centralnoj Srbiji, kako zahvaljujući upornosti i čak izvesnoj tvrdoglavosti brojnih mladih domaćica, tako i zahvaljujući postojanju Muzeja slatka koji se nalazi u Kraljevu, u kući Cvetića, u kojoj se od 1908. godine kada je kuća nastala  pa sve do danas održala tradicija kuvanja slatkog. Potomci porodice uspostavili su ovu posebnu muzejsku ustanovu  u kojoj se kuva čak 44 vrste slatka. Kraljevački Muzej slatka  čuva i predstavlja publici ovu dragocenu nematerijalnu kulturnu baštinu koja zaslužuje da je sačuvamo, održimo i prenesemo na pokolenja koja dolaze.