Jedna od prvih zadruga u Srbiji koja živi i danas, te stoga ima titulu kao najstarije u našoj zemlji, nastala je u mestu Azanja nedaleko od Smederevske Palanke. Nekada je brojala više od 1000 kooperanata i 250 zaposlenih i bila je jedna od najuspešnijih u tom kraju. Sada, 125 godina kasnije, možemo reći da Zadruga opstaje isključivo zahvaljujući borbi preostalih kooperanata i direktora. Sve vreme zadruga radi bez prekida, što je već veliki uspeh, a odnedavno ima i nove mlađe članove.

Rodoljub Stanimirović, direktor zemljoradničke zadruge Azanja: „Posebno smo gledali i vodili računa da to budu mlađi poljoprivredni proizvođači, mlađi ljudi koji ostaju da žive ovde na selu i kojima je prosto zadruga neophodna za sve ono što oni rade, a posebno oni koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, bilo toratarstvo, stočarstvo ili voćarstvo.“

Zadrugu je zadesio jedan težak period devedesetih godina kada je preko 600 hektara zadružne zemlje vraćeno na osnovu državne odluke podseća Rodoljub Stanimirović, direktor zemljoradničke zadruge Azanja: „Ono što je najgore tada bilo kad se vraćalo zemljište, zemlja kad se vraćala svojevremeno, ovaj država je čak uzela od zadruge i ono što je zadruga u međuvremenu otkupila svoj deo zemlje, znači ne samo ono što je konfiskovano što je dobila zadruga posle ’45. da radi nego i ono što je zadruga svojevremeno kupila i nikad država to nije zadruzi namirila i isplatila, zbog toga je taj problem bio. Vi sami znate šta znači preko 600 hektara kad Vam neko uzme veliki broj radnika je ostao bez posla, velika mehanizacija, sve su to neke obaveze na mesečnom nivou. Zadruga je imala svoju živinarsku farmu, proizvodila je oko 600 vagona, šećerne repe i bila prepoznatljiva po proizvodnji jabuka na više od 150 hektara pod zalivnim sistemima. Od kooperanata je otkupljivala dva miliona tona mleka godišnje što je sve u tom trenutku činilo jednim velikim poljoprivrednim gigantom.“

Ni period posle 2000. nije doneo rešenje za zadrugu. Ono što je najvažnije svojina zadruge je tokom godina raskrčena, proneverena i sve što je mukom stvarano propalo je.

„Vidite posle 30 godina je donet zakon o zadrugama i sad to nama daje neku nadu i mogućnost da mi možemo da funkcionišemo. Mi smo do pre nekoliko godina bili samo korisnici onoga što smo mi stvarali i što su naši zadrugari svojevremeno gradili i pravili i sve ovo što smo naveli šta sve zadruga poseduje imali to je bila državna svojina. Sada zakonom, ovim zakonom o zadrugama imamo drugačije mogućnosti. Mi nismo mogli recimo da napravimo nikakav dogovor za mlekare gde su bili zainteresovani ljudi za finalnu ovaj preradu za proizvodnju sireva, pavlake, jogurta i svega ostalog, jer je to prosto, morali smo da dobijemo svojevremeno saglasnost od Direkcije za imovinu, tada Direkcija za imovnu prosto nije htela ni da nas primi“ kaže Rodoljub.

Zemljoradnička zadruga Azanja nalazi se u jednoj veoma kompleksnoj situaciji s’obzirom na to da su morali da urade novi plan i program reorganizacije. Uz to postoji potraživanja države kako poreske službe tako i Elektroprivrede Srbije. „To je unapred pripremljen plan reorganizacije gde država daje mogućnost još jednom da ne dođe do stečaja, da prema svim dobavljačima i dobavljači prema nama gde pravimo bilans stanja, da bude na kako mi to kažemo na nuli i gde pokušavamo da sve one velike obaveze reprogramiramo na 5 godina i da možemo na mesečnom nivou. Mi nemamo problem sa dobavljačima, mi imamo najveći problem iz tog perioda od 2004. ’06. do 2011. sa Poreskom i sa EPSom i mi nikada nismo naišli tada na nikakvo razumevanje da objasnimo recimo da od 3 miliona duga EPS-u za struju došlo do 9 miliona duga. Poreskoj upravi, ne mogu sad tačno da se setim od 2 ipo miliona došlo je isto takođe do 9,10 miliona zbog kamate“ ističe Stanimirović.

Zadrugari i direktori trudili su se i dalje se trude da spasu zadrugu od stečaja na sve moguće načine, u zavisnosti od institucija do institucija, razumevanja ima ili ga uopšte nema. Teško je nekom ko sedi u glavnom gradu i pritom se nikad nije bavio poljoprivredom da razume značaj zadruge za selo. Čini se kao da se lakše oprašta dugovanje u slučajevima kada postoji očigledna namera da se izigra država, nego poštenim ljudima kojim zadruga bukvalno znači opstanak.

„Treba se naći neka forma i neki modul, kako na koji način pokušati da se spasu stare zadruge zato što, evo najprostiji primer najstarija zadruga u Srbiji, koja ne opslužuje samo poljoprivredne proizvođače iz Azanje, ovde su poljoprivredni proizvođači vezani za zadrugu i Vlaški i Grčec i Dobrido i Golubok i deo Selevca i deo Bačinca i Kusatka, znači to je širok spektar kad je u pitanju zadruga Azanja“ dodaje na kraju Rodoljub.

Problemi verovatno neće biti brzo rešeni, uprkos obećanju koje je dao lično i predsednik države kada je u martu posetio ovu zadrugu. Međutim dobra stvar je što ima mladih stručnih ljudi, voljnih da ostanu u Azanji i da pokušaju da obnove slavu najstarije zadruge.