Infektivni laringotraheitis (ILT) je virusna, akutna, zarazna bolest ptica i živine sa vrlo izraženom respiratornim smetnjama. Zaražene kokoške otežano dišu, dahću i iskašljavaju sluzav i krvav sadržaj. Ova bolest je raširena u celom svetu i ukoliko dođe do komplikacija stopa smrtnosti je visoka, posebno kod pilića što za posledicu ima velike ekonomske gubitke. Ovo oboljenje živine je vrlo često i ima endemski karakter što znači da se bolest pojavljuje na određenom području na kojem postoje povoljni uslovi za razvoj zaraze. Od ove bolesti najugroženije su kokoške i pilići, ređe se javlja u prirodi i tada najčešće oboljevaju fazani.
Ova bolest prvi put je zvanično otkrivena i opisan 1925. u Sjedinjenim Američkim Državama mada postoje saznanja i indicije da se pojavljivala i ranije. Šest godina kasnije ustanovljeno je da je oboljenje zaraznog karaktera kada je i zvanično ustanovljen termin infektivni laringotraheitis. U pitanju je virusno oboljenje koje izaziva alfa herpes virus koji je izuzetno otporan. U izmetu se zadržava tri dana, a u zakopanim leševima zaraženih kokošaka i do tri nedelje. Postoji više vrsta ovog virusa koji se razlikuju po svojoj virulenciji. Izuzetno zarazno oblici ovog virusa mogu da dovedu do teške kliničke slike obolele jedinke sa visokom stopom mortaliteta, dok sojevi niske virulencije izazivaju blage oblike bolesti nekad i bez vidljivih simptoma.
Glavni izvor zaraze su bolesne jedinke, a virus se izlučuje očnim iscetkom, sekretom iz pluća i izmetom. Izvori infekcije su kontaminirana hrana, voda i drugi predmeti.
Od infektivnog laringotraheitisa oboljevaju kokoške svih starosnih grupa, ali su mladi pilići koji još uvek nemaju u potpunosti razbijen imuno sistem najosetljiviji na ovu infekciju. Inkubacioni period u zavisnosti od načina držanja živine, odnosno da li je u pitanju slobodan ili farmski način uzgoja, je od šest do 14 dana, a zavisi od viruklencije i doze virusa, ali i imunološkog sistema kako jedinke tako i celog jata. Klinička slika se najčešće ispoljava tek kod jedinki starosti tri do devet meseci. Virus se umnožava u tkivu respiratornog sistema, preciznije u epitelu larinkosa i traheje, a nekad u konjuktivima oka, sinusima, vazdušnim kesama i plućima. Može da se ispolji u perakutnom, akutnom i hroničnom toku bolesti, ali i bez uobičajenih kliničkih simptoma oboljenja. Najčešći znakovi ove bolesti je glad za vazduhom, istezanje vrata, otežano disanje, kao i krvavi sekret u regiji krila. Jednom zaražena kokoška je trajni nosilac virusa iako ne mora imati pokazivati znakove bolesti. Virus se može aktivirati prilikom pronošenja, vakcinacije ili druge infekcije. Vakcinisana živina takođe može biti izvor zaraze.
Preventiva i zaštita
Kao i kod drugih bolesti kokošaka preventiva je od ključnog značaja. Kako savetuju veterinari, ukoliko primetite simptome bolesti odmah odvojite zaražene jedinke od ostatka jata. Takođe, važno je ne mešati vakcinisane od nevakcinisanih životinja. Stroga primena svih higijenskih mera je jedan od najboljih preventivnih načina da svoje jato zaštitite od ove bolesti. U slučaju sumnje na infekciju neophodno je uraditi kompletnu dijagnostičku proceduru. Ovo oboljenje se nalazi na listi zaraznih bolesti koje se po Zakonu obavezno prijavljuju, iako se ne pojavljuje često. Primećeno je da zaražene kokoške imaju i do 30 odsto pada nosivosti u periodu bolesti, da bi se posle četiri nedelje vraćale na normalnu proizvodnju.
Posle prestanka kliničkih simptoma bolesti, sprovedenih mera karantina u trajanju od 30 dana i dezinfekcije jaja formaldehidskim parama i 5% vodonik peroksidom, bolest se ne pojavljuje kod izleženih pilića.
Vakcinacija živine protiv infektivnog laringotraheitisa sprovodi se na područjima na kojima je dokazano prisustvo virusa. Vakcinacija se sprovodi modifikovanim živim vakcinama, mrtvim ili rekombinovanim cepivima koja se mogu dati zasebno ili kombinovano. Kod upotrebe živih vakcina, odnosno cepiva koje sadrže čestice aktivnog virusa treba uzeti u obzir da se virus širi sa vakcinisanih na nevakcinisane jedinke, ali i da usled vakcinacije može doći do povratka virulencije pa se mora voditi računa o svim biosigurnosnim aspektima. Ovaj virus nema zoonozni potencijal odnosno ne može se preneti sa zaražene kokoške na čoveka i druge životinje.
