Ekonomsko osnaživanje žena na selu jedno je od prioritetnih pitanja na kojem treba kontinuirano raditi kako bi se stiglo da značajnijih i vidljivijih promena. Kao i u drugim pitanjima koja se tiču rodne ravnopravnosti i položaja žena u našem društvu i ovde se stvari menjaju veoma sporo. Teško je obezbediti održivost rezultata ako se oslanjamo na pojedinačne projekte i nema kontinuiteta u aktivnostima.

Žene koje žive na selu prepoznate su u Nacionlanoj strategiji za unapređenje rodne ravnopravnosti (2015-2020.) kao višestruko diskriminisana grupa, a rad na ekonomskom osnaživanju žena na selu jedan je od prioriteta akcionog plana. Među seoskim ženama malo je onih koje su formalno zaposlene. Čak 1/3 žena koje žive na selu nikada nije imalo formalno zaposlenje. One same se izjašnjavaju kao „nezaposlene“ ili „domaćice“ što ukazuje na i dalje prisutan trend da se neplaćeni ženski kućni rad i dalje ne vrednuje (što je jednako i u gradu i na selu). Žene na selu pored pomaganja/učešća u sezonskim poljoprivrednim poslovima najčešće obavljaju sve kućne poslove same i rade duže od 8 sati dnevno (Žene na selu kao pomažući članovi poljoprivrednog domaćinstva,SeConS, UNDP Serbia, 2008). Mali procenat formalno zaposlenih među seoskim ženama posledica je delovanja više različitih faktora. Hroničan problem je nedostatak rapoloživih radnih mesta u mestu u kojem žive, a osim što ne mogu da biraju posao mesta koja se nude ženama su slabo plaćena. Zaposlenje u gradu (Zrenjaninu) za neke žene nije opcija, jer bi morale svakodnevno da putuju na posao (sat vremena), kao i da rade po smenama i vikendom, pa bi to teško uskladile sa obavezama prema porodici i brigom o deci. Neke žene jednostavno više ne mogu da nađu posao, nisu konkurentne na tržištu rada zato što nemaju kvalifikacije koje poslodavci traže ili je na delu prikrivena diskriminacija po godinama i poslodavci teško zapošljavaju starije žene.